BEOGRAD - U razmaku od svega nekoliko dana, dve devojčice koje su bile deo nesrećne „olujne“ kolone 25 godina kasnije obe su položile zakletve u parlamentu, odabrane da predstavljaju svoje sunarodnike i građane svoje zemlje. Jedna u Hrvatskom saboru, o njenom pristupnom govoru se pričalo danima, a druga u – Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Sanja Lakić, sa svega 26 godina, jedna je od najmlađih narodnih poslanica u Srbiji. Još uvek se nije našla za skupštinskom govornicom, mada ne sumnjamo da će uz svoje znanje i osetljivost za važna društvena pitanja imati na šta da opomene i svoje kolege i čitavu javnost. Međutim, ono zbog čega je i dobila priliku da zastupa svoje sugrađane nisu govori, već dela. Sanja je u skupštinske klupe došla zbog svog angažmana na zbližavanju i povezivanju srpske zajednice iz Hrvatske i matice Srbije.
Od 2017. godine redovno je organizovala posete i letnje škole za mališane iz Hrvatske, od Kašića i Islama Grčkog preko Uzdolja, Krnjaka do Vukovara. Kroz različite programe koje je pokrenula prošlo je više od 250 dece, i to iz 23 sela i grada širom Hrvatske, od Dalmacije pa do Slavonije, kada su boraveći u Beogradu učili o srpskom jeziku, književnosti, kulturi i istoriji, posećivali različite institucije, imali priliku da se susretnu i sa različitim sportistima, javnim ličnostima…
Jedna od glavnih tema Sanji će i ubuduće biti srpska zajednica u Hrvatskoj sa posebnim akcentom na mladima.
Zahvaljujući svom angažmanu na zbližavanju mladih Srba iz Hrvatske i matice, dobili ste priliku da se ovom poslu i profesionalno posvetite. Tako su Vam otvorena vrata Skupštine. Кako su izgledale posete mališana Beogradu koje ste organizovali? Кakve su bile njihove reakcije?
Iskreno se nadam da su se mališani u te svoje gradiće i sela vraćali sa jačom voljom i željom da očuvaju svoj identitet. To mi je bio cilj sa ovim programima. Te 2017. godine kada je program tek počeo, primio ih je i predsednik Republike Srbije, a četiri godine kasnije, pozvao me je i pružio priliku da se i profesionalno posvetim ovome i da iz ove institucije nastavim da radim na povezivanju mladih iz Srbije i Hrvatske i kreiram još neke različite programe, sve u cilju da povezujemo našu mladost gde god da je ona.
Mladi Srbi u Hrvatskoj, mladi Srbi izbegli iz Hrvatske i oni koji su u Srbiji rođeni. Tri različita iskustva, šta je zajedničko, a šta drugačije?
To jesu tri grupe mladih ljudi, ali je milion različitih iskustava. Ne volim da generalizujem, ali ako treba da izdvojim neku sličnost, mislim da svi imaju ljubav i poštovanje prema svojoj matici, prema Srbiji. Decenijama unazad ova zemlja je bila za sav naš narod koji je dolazio sa zavežljajima u rukama – majka i dom. A majka i dom se vole najviše na svetu. Zato mislim i da naša Srbija zaslužuje poštovanje i ljubav te i zbog toga osećam veliku odgovornost zato što joj služim, odnosno služim svom narodu.
A što se razlika tiče, ako uzmem sebe kao primer i ako pogledam svoje vršnjake koji žive danas u Hrvatskoj, onda ću reći da ja mogu slobodno da pišem i na latinici i na ćirilici i mogu da kažem šta god želim i da obučem koji god dres želim, kojeg god kluba i mogu u ovom velikom i slobodnom gradu Beogradu da kažem bilo šta i da se ne plašim da će mi se nešto desiti ili da će osvanuti neki morbidni grafit i slično. Mislim da je upravo to razlika – taj grč koji naši mladi imaju u Hrvatskoj. Ja ga u Srbiji nemam. Oni imaju i strah da ispolje svoj identitet.
I mislim da tu matica može da pomogne upravo ovakvim programima koje sam radila, da ih upozna još bliže sa našim jezikom, kulturom i istorijom, ali i da se potrudimo da im približimo velikane koji su ostavili veliki trag u istoriji, a potiču upravo iz mesta u kojima oni žive, poput patrijarha Pavla iz Slavonije, Milutina Milankovića iz Dalja, Tesle iz Smiljana, Save Šumanovića iz Vinkovaca, dobrotvora Vladimira Matijevića sa Korduna…
Zbog svega što ste radili i zbog svega što se usuđujete da govorite, kažu Vam često da ste „velika Srpkinja“.
Za mene su mnogo veći Srbi, odnosno, mnogo više su uradili od mene ili bilo kog političara, sva ona deca koja žive u selima koja su još uvek napuštena i razorena ratom… Primera radi, to su dva dečaka koja žive u potpuno razorenom selu Kašić u Ravnim kotarima u zadarskom zaleđu i bore se za očuvanje svog identiteta. To su za mene najbolji fudbaleri iz dalmatinske pržine i najvatreniji navijači naših klubova. Oni na najbolji način čuvaju identitet. Hrabro i ponosno.
Lako je meni da govorim o svemu tome u velikom i slobodnom gradu. Toj deci vrlo često nije lako i oni su zapravo heroji današnjice. Sve ovo što radim, radim iz zahvalnosti što ta dva dečaka čuvaju identitet ne samo svoje, već i moje porodice koja potiče iz tog istog sela. Ali postoje još stotine dečaka i devojčica koji isto to čine u različitim krajevima. I osećam ogromnu zahvalnost prema svima njima što su bili dovoljno hrabri da budu povratnici sa svojim porodicama i da i danas tamo žive, rade i da se bore za sve ono što dole imamo.
Кako je izgledalo Vaše odrastanje u Srbiji? Kako ste bili prihvaćeni od vršnjaka, s obzirom na onu „izbegličku“ etiketu?
Mislite li da je Vašu generaciju to iskustvo očeličilo?
Ako pogledam svoje školsko odeljenje u Batajnici, gde sam završila školu, polovina njih su bili krajiška deca, a danas su svi mladi, uspešni ljudi, naravno, u različitim poslovima. Od majstora do pravnika, ekonomista, veterinara,… Svi su se nekako snašli. I ne čudim se. Zato što smo borbeni i temperamentni, zato smo i uspeli da prevaziđemo tragediju koja nam se desila. Pa došli smo pre 25 godina na golu livadu i pogledajte šta smo stvorili od naselja Busije! Potpuno nove domove.
Nedavno je u Hrvatskoj, ali i u Srbiji odjeknuo govor Anje Šimprage, saborske zastupnice SDSS-a koja je ispričala svoj doživljaj i iskustvo Oluje. Mislite li da bi bilo potrebno sličan govor i u Narodnoj skupštini Srbije održati? Podsetiti na neke ovdašnje nepravde koje je krajiška zajednica doživela?
Prvi put sam takav govor, o Oluji, održala sa nepunih 20 godina, na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu na tradicionalnom Takmičenju u besedništvu. Nije se do tada mnogo govorilo o Oluji ali ni o drugim zločinima. I posle toga nema prostora u Srbiji i Republici Srpskoj gde nisam govorila i o krajiškim problemima i istoriji.
Što se tiče Anje, upoznala sam je pre nekoliko godina, a kad je položila zakletvu, poslala sam joj poruku i poželela joj isto što i sebi – da uradi sve što može da poboljša stanje srpske zajednice u Hrvatskoj. Meni je njena priča poznata, mislim da je bila jako emotivna i da je bila u pravo vreme i na pravom mestu. A mislim da ovog avgusta i nije bilo sve na pravom mestu i u pravo vreme. Anjina priča jeste i važno je što je to rekla.
A da li ću ja govoriti u Skupštini, pa mnogo je važnije što je Srbija progovorila o tome bez mržnje i poziva na osvetu sa željom za istinom i pravdom. Upravo zbog ćutanja nam se na svakih nekoliko decenija i ponavljaju krvavi zločini, zato što polako ćutimo i onda krenemo da zaboravljamo. Znate, nije došlo dve hiljade ljudi i nije ni došlo nego je prognano. Prognano je 220 hiljada ljudi.
Nije važno da li je neka devojka progovorila u nekom amfiteatru ili Skupštini nego što je Srbija nakon dve decenije postala dovoljno slobodna i nezavisna da stvari naziva pravim imenom i brani svoje grobove. A Oluja je zločin, Oluja je najveće etničko čišćenje posle II svetskog rata. Zločin se ne proslavljava. Zato sam gore i rekla da nisu svi gestovi i reči u Hrvatskoj ovog nesrećnog avgusta bili na pravom mestu i u pravo vreme.
Među mladim ljudima rođenim u Srbiji ovo nisu omiljene teme, blago rečeno, već čak odbojne, opterećujuće. Kao da nemaju baš osećaj solidarnosti, empatije.
Ćutanje je opasna zamka u koju kao narod možemo da upadnemo. Dvadeset godina smo ćutali o ovome. Ne treba govoriti o zločinima da bismo posipali so po još nekim svežim ranama, nego da bi osvestili ljude šta ostaje posle rata. A posle rata ostaje da u selu moje majke koje se zove Islam Grčki u Ravnim kotarima, Zadarska županija, od 980 Srba koji su tu vekovima pošteno živeli i radili, danas mislim da ih nema više od 100. Posle rata ostaje prazna i raskomadana zemlja. Ostaju opustela polja i zapustele crkve… Ostaju zgarišta. Mržnja i miris krvi na svakom koraku. Raskomadani život.
Baš zbog tih mladih ljudi je važno da svakog avgusta na dostojanstven način, ujedinjen srpski narod iz Srbije i Srpske obeležava naša stradanja iz prošlosti. Šaljemo na taj način važnu poruku da želimo samo mir, ali i da nećemo ćutati o strašnim zločinima koji su nam se desili jer poštujemo sebe.
Interes izbeglih Srba koji žive u Srbiji je, reklo bi se, vrlo mali za političke prilike u Hrvatskoj. Imate li uvid u to koliko prate tu situaciju i koliko koriste svoja prava?
Mnoga prava nisu iskoristili ne zato što to ne žele, već zato što ih Hrvatska u tome koči, od stanarskih, prava na penzije i slično. A što se tiče drugih prava, ja vam mogu reći na primeru svojih komšija koji su uglavnom Slavonci, Kordunaši i ima malo mojih Dalmatinaca. Znate o čemu oni razmišljaju? Kako će da postave krov na kuću. Kako će da se prijave za građevinski materijal. Kako će da reše kanalizaciju, a kako legalizaciju. Kako da nađu još bolji posao, detetu plate fakultet i izvedu ga na pravi put.
Oni su se nakon svega, borbe i izbegličkih dana, susreli sa problemima koje imaju svi građani Srbije. Vrlo često žive rastrzani između domova koje su ovde stvorili i zavičaja koji im je ostao pust. U nizu svih tih borbi koje vode na svakodnevnom nivou verovatno nemaju dovoljno volje da aktivno posmatraju hrvatsku politiku. Oni često ni ne znaju svoja prava jer nisu u prilici da se dovoljno informišu o svemu. Postoje i oni koji aktivno prate politička dešavanja i koriste svoja biračka prava, ali ja bih volela da ih je mnogo više.
Eto prostora za Vas u daljem radu, da iskoristite tu snagu krajiške zajednice, koja ju je održala sve ovo vreme.
Krajiška zajednica danas razvija Srbiju na najbolji mogući način. Koliko je to hrabar i snalažljiv narod, krajišnici se danas nalaze u svakoj pori ovog društva, pogledajte uspešne privrednike, često i u samim nazivima firmi možete videti Kordun, Liku i slično, što meni nekad bude pomalo i tužno, čini mi se da su im samo ta imena i sećanja ostala…
Šta vidite kao njihove glavne probleme u Srbiji?
Oni imaju te svakodnevne ovdašnje probleme, ali dele i probleme Srba u Hrvatskoj. Njima su problem i poternice koje raspisuje hrvatsko pravosuđe, stanarska prava, obnova kuća, jer je taj proces izuzetno spor, stariji imaju problem oko vraćanja penzija, ne poštuje se Bečki sporazum o sukcesiji, hiljade problema, plus, naš narod dole ima problem zato što vrlo često ta sela nemaju asfaltirane ulice, žive bez struje ili vode, ponekad doživljavaju neke neprijatnosti koje doprinose onom grču koji sam spominjala.
Naš bivši ambasador u Hrvatskoj jednom je rekao: „Nadam se da srpski narod neće pominjati kao danas Maje i Asteke – bio jednom jedan narod“. Pratim popise stanovništva od onog 1880. godine, pa do poslednjeg 2011. Mislim da će ovaj predstojeći pokazati da će srpskog stanovništva biti najmanje još od 1880. godine i najpribližnije onome što je bila Tuđmanova zamisao.
Koliko je razvijena institucionalna briga Srbije za region i dijasporu?
Rezultati i odnos prema našem narodu pokazuju da brinemo za region i dijasporu. Jačanjem ekonomije i ugleda u svetu, Srbija će sigurno činiti i više. Trenutno kroz različite projekte podstiče nacionalno delovanje Srba u regionu i dijaspori, zahvaljujući tome mnogi časopisi, folklorna društva, kampovi žive i rade.
Godine koje dolaze će sigurno doneti i još bolja institucionalna rešenja. Posebno zbog toga što su Srbi u regionu pod velikim pritiskom. Što se tiče dijaspore, i sama sam kao student bila korisnik stipendije jedne zadužbine upravo iz dijaspore, Zadužbine Studenica, i znam da taj narod ima i želju i mogućnosti da i oni pomognu matici.
U avgustu se svi recimo sete Oluje, Srbi širom Australije, Amerike, Kanade, širom Evrope i onda pišu statuse, komentare i objavljuju slike po društvenim mrežama. A treba ih osvestiti i pomoći im da deluju, a to znači da pomognu neko dete, finansiraju njegovo obrazovanje. Jer imamo toliko talenata. Ja sam oduševljena slikama i delima malog Siniše Matijevića sa Korduna, a isto toliko sam oduševljena uspesima koje postižu devojčice koje su rođene u Srbiji, a potiču iz krajiške porodice Mrkela u Pančevu. Danas su najbolje atletičarke u tom gradu. Volela bih da svoj mandat iskoristim upravo za to – da osvetlim takve naše talente i da povežem i Sinišu sa sestrama Mrkela, ali i svu našu talentovanu decu.
Povezani tekstovi
