ЗА неколико хиљада Крајишника из прогнаничке колоне августа 1995. године, новосадски “Спенс” био је много више од спортске арене где су се деценијама раније надметали врхунски спортисти.
После вишедневног мукотрпног збега у колони без краја, купола најпространије спортске хале била је њихов први сигуран кров над главом. Нису заборавили то гостопримство па већ Крајишници и њихови потомци у Српској Атини, управо у амфитеатру “Спенса”, многобројним манифестацијама о Никољдану саборно обележавају славу и Дан Републике Српске Крајине.
Под геслом “Сви смо ми дужни нашој деци, будимо добри потомци да бисмо били и добри преци”, синоћ је одржан “Сабор младих Српске Крајине и дијаспоре”, коју је уприличио Отаџбински покрет “Док живе Крајишници, живеће и Крајина”.
Актуелни председник те организације Драгомир Лалић подсећа, за “Новости”, да су Срби у Хрватској 1995. године доживели демографски и културни слом, уништени су њихови домови, гробља, имања, али и српске цркве, библиотеке, књиге…
- Морамо да се боримо за своју баштину. Украли су нам ојкачу, глуво коло, сињску алку, бећарац, почели су да нам краду и језик, ћирилицу прогоне и данас, а Теслу и Миланковића лажно представљају свету као хрватске научнике. Не сме та наша богата заоставштина, драгоцена за целокупни српски народ, да избледи у нашем сећању – каже Лалић, и наглашава да “ми више нисмо само Крајишници, ми учествујемо у културном и друштвеном животу Србије и желимо да делимо све проблеме са свим Србима, укључујући и наше сународнике на Космету”.
Републику Српску Крајину и њен Устав 19. децембра 1991. године прогласила је Скупштина српског народа, а то је по виђењу историчара Срђана Граовца, била последица распада Југославије и тежње српског народа у Хрватској да не дозволи поновни геноцид какав се над њима десио у НДХ током Другог светског рата.
- Сећања на свирепе усташке злочине од пре само педесетак година нису крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века била ни избледела, а нова, хадезеовска, власт својом екстремистичком политиком их је оживљавала – каже овај историјски аналитичар из Новог Сада.
Бујање национализма, шовинистички испади, промоција симбола из времена НДХ, отпуштање Срба из државних институција, повратак бивших усташа и екстремних националиста у земљу, наставља наш саговорник, за Србе је било злокобно предсказање и упозорење. Поред заштите голих живота и гаранције за опстанак на својим вековним огњиштима, Срби су у стварању РСК видели и начин да остваре свој други примарни циљ – да остану у државној заједници са својим сународницима, у којој су до тада живели готово 73 године. Али, распад Југославије по авнојевским границама значио је управо супротно – да ће Срби у Хрватској, против своје воље, бити изведени из те југословенске државе.
Самим тим, очување Југославије за њих је представљао приоритет, што доказују све одлуке крајишких Срба донете током 1990. године – од августовског референдума, преко Декларације из Срба и формирања САО Крајине, па до одлуке о проглашењу независности и припајању Југославији.
- Скоро свака важнија одлука Срба у Хрватској била је изнуђена. Односно, долазила је као реакција на сепаратистичке тежње из Загреба. Па чак и онда када су крајишки Срби одређене потезе вукли пре власти у Загребу и када је можда деловало да су они ти који предузимају први корак, суштински то није било тако. Срби су и тада реаговали у тренутку када се знало каква ће бити званична политика хрватских власти. Дан пре него што је Хрватски сабор усвојио нови устав, којим је Србима одузет статус конститутивног народа у Хрватској, у Книну је проглашена Српска Аутономна Област Крајина – подсећа Граовац.
На почетку рата 1991. године, каже даље наш саговорник, готово на свим фронтовима надмоћ оружаних снага РСК била је очигледна. Недостатак ратне технике онемогућио је значајније офанзивне акције хрватских оружаних снага, док је уз подршку ЈНА крајишка војска успоставила контролу над готово свим територијама на којима су Срби чинили већину. У таквим околностима хрватска страна је крајем 1991. године оберучке прихватила мировну иницијативу под покровитељством Уједињених нација (ОУН).
Američki diplomata i bivši državni sekretar Sajrus Vens posredovao je prilikom sklapanja Ženevskog sporazuma 23. novembra 1991. godine, a koji je predviđao prekid vatre, povlačenje JNA i raspoređivanje mirovnih snaga OUN na ratom zahvaćenim područjima Hrvatske. Sporazum su potpisali predsednici Srbije i Hrvatske, Slobodan Milošević i Franjo Tuđman, kao i jugoslovenski ministar odbrane Veljko Kadijević.
Međutim, kako se sa primenom potpisanog sporazuma odugovlačilo, razgovori su nastavljeni i okončani u Sarajevu 2. januara 1992. godine takozvanim Sporazumom o implementaciji. Usledilo je raspoređivanje mirovnih snaga (Unprofor), što nije zaustavilo rat…
Akcija hrvatskih snaga na RSK pod nazivom “Oluja” otpočela je 4. avgusta uz podršku NATO, koji je uništio PVO sistem, ratno vazduhoplovstvo i sisteme veze VRSK, što je hrvatskim snagama omogućilo da za tri dana pod svoju kontrolu stave gotovo celokupnu teritoriju RSK, izuzev Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema.
Tuđman je uspeo u nameri da ostvari svoj cilj, dobro poznat iz prisluškivanih razgovora hrvatskog državnog i vojnog vrha na Brionima, kada je svojim oficirima izgovorio zlokobne reči: “Srbima treba zadati takve udarce da oni praktično nestanu.”
Poslednji i najseverniji deo RSK, Istočnu Slavoniju, Baranju i Zapadni Srem, Erdutski sporazum iz novembra 1995. godine, “mirnom reintegracijom”, koja je trajala tri godine, vratio je 1998. godine u granice Hrvatske. Time je sudbina RSK zapečaćena. Sećanje Krajišnika i dalje živi.
O SUDBINI ODLUČIVALO I 12 MILANA
MEĐU Srbima koji su, u većoj ili manjoj meri, uticali na sudbinu RSK tokom njenog četvorogodišnjeg trajanja, najviše je bilo onih sa imenom Milan, uključujući i svu trojicu generala – Novakovića, Mrkšića i Čeleketića. Predsednik Skupštine RSK bio je Mile Paspalj, SAO Krajinom predsedavao je Milan Babić, a docnije je vodio ministarstvo spoljnih poslova. U vladi SAO Krajine ministar finansija bio je Milan Bauk, Milan Knežević vodio je prosvetu, za resor saobraćaja i veza bio je zadužen Milan Pađen, za trgovinu Mile Bosnić, dok je građevinarstvom i urbanizmom upravljao Milan Bogunović. Najomiljeniji Milan u narodu bio je ministar unutrašnjih poslova Milan Martić, koga su Krajišnici opevali u mnogim pesmama.Najzad, Milan (Milanović) bio je i potpisnik Erdutskog sporazuma.
Izvor: novosti.rs/Veritas.info