Dok je za srpsku stranu Operacija „Oluja” najveće „etničko čišćenje u Evropi” posle Drugog svetskog rata, za hrvatsku je to „vojnička pobeda čista kao suza” i tako je već više od tri decenije proslavljaju. Ipak, po sagovornicima Danasa dnevno-politička (zlo)upotreba „Oluje” od strane srpskih i hrvatskih vlasti je samo dokaz da iz prošlih ratova „nismo ništa naučili” kao i da su to narativi koji „ne doprinose pomirenju naroda”.
Kako je najavljeno, u utorak, 4. avgusta u Mrkonjić Gradu će biti obeležena 31. godišnjica od početka hrvatske vojno-policijske operacije „Oluja”, koja je dovela do egzodusa više od 200.000 Srba iz Hrvatske.
Na komemorativno obeležavanje „Oluje”, sa grupom bajkera koje predvodi, u Republiku Srpsku uputio se i Miloš Vučević, predsednik Srpske napredne stranke i to „podelio na društvenim mrežama”, napisavši da je ključni razlog tog puta obeležavanje „užasnog pogroma i stradanja Srba”.
Pak, za razliku od zvanične, državne proslave nekoliko nevladinih organizacija u ponedeljak je povodom 31. godišnjice vojno-policijske operacije „Oluja”, organizovalo antiratnu akciju na Trgu bana Jelačića u Zagrebu pod nazivom „Zločini u Oluji su odgovornost svih nas”.
Rašković Ivić: Pumpanje nacionalnog sentimenta lažnih „branitelja” srpstva
Po mišljenju Sande Rašković Ivić, psihijatra u penziji, i ovu godišnjicu „Oluje” Hrvatska i Srbija dočekuju s uobičajeno različitim osećanjima.
– Za Hrvate je to pobeda, trijumf i vraćanje državnog suvereniteta, a za Srbe zločin, progon i ubijanje civila i gubitak doma i zavičaja. Ostaje činjenica da je „Oluja” najveće etničko čišćenje u evropskom miru, podseća Rašković Ivić.
Prema njenim rečima, i srpska i hrvatska strana zloupotrebljavaju veliku ljudsku tragediju u političke svrhe.
– Kod nas obeležavanje sećanja na tragediju srpskog naroda režim koristi za „pumpanje nacionalnog” sentimenta, prikazujući se kao branitelj srpstva. Suprotstavljeni stavovi hrvatske i srpske strane i ponašanje tzv. političkih elita ne doprinose pomirenju naroda, ističe naša sagovornica.
Loša politika, po njoj, koštala je Srbe u Hrvatskoj toliko da su od konstitutivnog naroda koji je brojao 712.000, spali na nacionalnu manjinu od 128.000 ljudi.
– Viliju Brantu je trebalo mnogu hrabrosti i snage da klekne u Varšavskom getu i zamoli za oproštaj. Političke elite Hrvatske i Srbije nisu spremne za suočavanje s prošlošću i prihvatanje odgovornosti da nam se strahote ne bi opet ponovile. Ništa nismo naučili u ovih trideset godina, zaključuje svoji izjavu za Danas Sanda Rašković Ivić.
Štrbac: Centralno obeležavanje u Mrkonjić gradu ima logike i simbolike
Da i dalje imamo situaciju kao da je juče rat završio slaže se i Savo Štrbac, direktor Dokumentaciono-informacionog centra „Veritas”.
– Hrvati imaju svoj narativ, svoju priču. To je po njima bila, kako je zovu legalna akcija, vojno-policijsko- redarstvena u kojoj su „oslobodili” područje „koje je bilo pod okupacijom” četiri godine. Za Srbe je „Oluja” i danas zločinačka akcija, genocidna. To smo tvrdili i pred Međunarodnim sudom pravde, u onoj kontratužbi, da je „Oluja” genocidna, jer ne možeš ni doći pred taj sud ako u osnovi nije genocid. Hrvati su tvrdili isto tako da su Srbi, Srbija i JNA počinili nad Hrvatima genocid u cijelom ratu od 1991. do 1995. godine. Na kraju, jedini sud na svijetu koji utvrđuje da li je počinjen genocid, kad su u pitanju države, rekao je da „nema genocida ni sa jedne ni sa druge strane, ni nad Hrvatima ni nad Srbima”, podseća Savo Štrbac.
Prema njegovim rečima, odlučujuću ulogu da bude takva presuda odigralo je to „što su Hrvati Srbima ostavili koridore da mogu da izađu”, jer u protivnom bi bilo mnogo više žrtava.
– To što je Tuđman govorio na onom brionskom sastanku, onaj čuveni njegov govor, da treba udariti na Srbe tako da nestanu, to je sud okarakterisao kao da nije mislio u fizičkom smislu, nego da nestanu sa tih teritorija, kaže on.
To je što se tiče presude Međunarodnog suda pravde.
– Drugi sud Ujedinjenih nacija – Haški tribunal, u predmetu hrvatskih generala prvostepeno je osudio dvojicu njihovih komandanata u operaciji „Oluja” Gotovinu i Markača. Oni su bili osuđeni, a tako i optuženi, da su članovi udruženog zločinačkog poduhvata čiji je cilj bio da prisilno i trajno istjeraju Srbe sa područja Krajine. Da bi uspjeli u toj nakani, oni su ubijali, palili, pljačkali, deportovali… Dobili su primjerene vremenske kazne – Gotovina 24 godine, a Markač 18. A onda je sve to palo na višem sudu, posle žalbi, ukazuje Savo Štrbac, po kome je to „jedna od najnakradnijih presuda” koja je donesena preglasavanjem sa tri glasa za i dva protiv.
Za centralno komemorativno obeležavanje žrtava „Oluje” u Mrkonjić gradu, Štrbac kaže da ima logike i simbolike (kao što je po istoj logici pre tri godine obeležena u Prijedoru), podsećajući na splitski sporazum Tuđmana i Izetbegovića iz jula 1995. godine posle kojeg je krenula Operacija „Ljeto ’95” (koja je pethodila „Oluji”) i kojom su proterani Srbi sa Dinare.
– Tako da su već 4. avgusta iste snage krenule sa akcijom „Oluja” koja je imala mentore, penzionisane visoke oficire američke vojske, koji su im i napravili plan još u oktobru 1994. godine, navodi Štrbac.
Prema njegovim rečima, nakon što su izveli akciju „Oluja”, u septembru su izveli i akciju „Maestral”, na opštine bosanske Krajine: Grahovo, Drvar, Petrovac i Jajce.
– Tu je bilo dosta žrtava, 635 ubijenih ako ne i više, a protjerano je, po nekima 100.000, a po drugima čak 120.000 Srba iz tih, što negde većinskih, što negde isključivo srpskih opština, kaže sagovornik Danasa.
A onda, nastavlja Štrbac, u oktobru, zajedno hrvatska vojska iz Hrvatske i HVO kreću na Mrkonjić grad. To je operacija nazvana „Južni potez”.
– I tada su veliki zločini napravljeni u Mrkonjić gradu. Lično sam prisustvovao eskumaciji, kad je Mrkonjić grad vraćen, grobnice u kojoj je bilo 181 tijelo, a još je iz okolnih, ako može tako da se kaže – manjih grobnica ekskomunicirano 176 ubijenih, svedoči Štrbac za naš list.
E, sad, da li u komemorativnim obeležavanjima žrtava „Oluje” ima politike, Savo Štrbac ceni da – ima.
– Očito da ima, to je dobro osmišljeno. Sad, uskoro mislim u oktobru, idu izbori ovde, u Republici Srpskoj, i mislim da su to i imali na umu, kada su se dogovarali za mjesto gdje će se održati to centralno obilježavanje, zaključuje on.
Kandić: U Srbiji nema političke moći za otvaranje pitanja poliitčke odgovornosti
Za Natašu Kandić, osnivačicu Fonda za humanitarno pravo, posle 31 godine vreme je da se u Srbiji o „Oluji” govori u kontekstu odgovornosti Srbije za nastale posledice – žrtve, neprihvatanje plana Z4, prisilne mobilizacije, ali i za organizovanje tzv. Balvan revolucije.
– U Srbiji još uvek nema političke moći za otvaranje pitanja poliitčke odgovornosti nego je ekstremna politička opcija sve jača u glorifikaciji osuđenih za ratne zločine, kratka je i jasna Nataša Kandić.
Odgovorni za „Oluju” osuđeni, pa oslobođeni
Operacija „Oluja” je počela 4. avgusta 1995. rano ujutru, ofanzivom hrvatske vojske i policije i jedinica Hrvatskog veća odbrane (HVO) na područja Banije, Korduna, Like i severne Dalmacije, koja su bila deo međunarodno nepriznate Republike Srpske Krajine.
Komesarijat za izbeglice i migracije Srbije navodi se da se posledice pogroma, koji je trajao četiri dana, osećaju i danas, kao i da je akcija „Oluja” prouzrokovala progon više od 250.000 Srba i gubitak života oko 1.700 ljudi, dok se više od 700 njih i dalje vodi kao nestalo.
Prema publikaciji Hrvatskog helsinškog odbora za ljudska prava, „Vojna operacija Oluja i poslije – Izvještaj” iz 2001. godine – ukupan broj žrtava među Srbima je 677, s tim što ta publikacija nema razdvojene žrtve rata od žrtava ratnih zločina.
Protiv Ante Gotovine i još dvojice hrvatskih generala koji su učestvovali u operaciji „Oluja” Ivana Ćermaka i Mladena Markača se vodio postupak zbog ratnih zločina na Haškom sudu.
Nepravosnažnom presudom 2011. godine Ante Gotovina je osuđen na 24 godine, a Mladen Markač na 18 godina zatvora, dok je Ivan Čermak oslobođen svih optužbi. Ali, godinu dana kasnije Ante Gotovina i Mladen Markač pravosnažnom presudm oslobođeni su od optužbi po svim tačkama optužnice za zajednički zločinački poduhvat sa ciljem etničkog čišćenja Srba sa tog dela hrvatske teritorije.
– Toj sramnoj, oslobađajućoj presudi, po meni, doprinijeli su lobisti, jedna velika lobistička organizacija, oficirsko-pravna kanadsko-američko-velikobritanska, koji su pisali te podneske i tražili da budu prijatelji suda. Haški sud ih nije prihvatio kao prijatelje suda, ali jeste uvažio njihove primjedbe, kaže za Danas Savo Štrbac ispred „Veritasa”.
Zoran Mišić
