D.I.C. Veritas

Danas, 08. 08. 2022, Šta je Vuk Jeremić objavio o „Oluji“: U Solunu sam se zarekao da to nikada neću zaboraviti [Facebook]

Vuk Jeremić, bivši ministar spoljnih poslova, izneo je tvrdnju da naša vlast 2013. nije htela da inicira ukidanje Haškog tribunala, reagujući na komentare na Fejsubku da nije ništa uradio po tom pitanju dok je bio predsedavajući Generalnoj skupštini UN.

Jeremić je autorskim tekstom za NSPM koji je preneo i Danas odgovorio na kritke na Fejsbuku, a evo šta je bio povod i kako je glasila njegova objava koja je imala veliki odziv na ovoj društvenoj mreži:

“Uvek mi je tužan početak avgusta, kada se sa gorčinom prisećamo nacionalne tragedije, “Oluje”.

Te 1995. porodica mi je živela u egzilu u Grčkoj. Moj pokojni otac je bio u sukobu sa Miloševićevim režimom, savetovano mu je da ne dolazi u zemlju. Te godine nisam išao na more, prvo sam u Beogradu maturantima držao časove matematike i fizike za prijemne na fakultet, a posle toga otišao u Solun kod roditelja.

Mislim da je 5. avgust bila subota. Vratio sam se kući predveče, nakon dana provedenog sa prijateljima koji su letovali na Halkidikiju, i zatekao svoje kako u zagrobnoj tišini na grčkoj televiziji gledaju izveštaj sa ratišta.

Nije mi bilo najjasnije šta se dešava. Nisam razumeo šta govori novinar, video sam na ekranu kolone prikolica i traktora, izbezumljenost i očaj na licima staraca i dece, posle toga neke kuće u plamenu, pa uniformisane mladiće sa oružjem koji su egzaltirano mahali šahovnicom na nekom proplanku, i pred kraj priloga hrvatskog ministra inostranih poslova Matu Granića koji je novinarima davao izjavu preko koje je išao grčki simultani prevod.

Uspevao sam da ispod prevoda načujem poneku reč poput “srpski okupator”, “vijekovno pravo”, “oslobođenje”, ali tek sporadično i ispresecano, nedovoljno da to što razumem sažmem u koherentnu celinu.

“Ćale, šta se bre ovo dešava?”, upitao sam ga usplahireno.

Nikada neću zaboraviti suze u njegovim očima, koje sam prvi put video tada i posle toga samo još jednom, kada smo četrnaest godina kasnije sahranjivali baku, i njegov odgovor, izgovoren bez podizanja glave i skretanja pogleda.

“Ovo je sine izdaja. Banda se dogovorila sa ustašama. Ispaštaćemo zbog ovoga dok je sveta i veka.”

Scene od te večeri su mi i danas pred očima, dvadeset sedam godina kasnije.

Sećam se maminih jecaja, sećam se komšije Vasilisa koji nam uz puno saosećanja priča kako su svi njegovi posle Prvog svetskog rata proterani iz Male Azije, sećam se telefonskih razgovora sa drugovima iz škole koji su mi govorili da kod nas na televiziji nije bilo još ništa i da možda ipak nije sve toliko crno koliko sam im predstavljao, sećam se da sam u krevet otišao debelo posle ponoći, sa mučninom u stomaku i osećajem stida koji je potiskivao sve ostale emocije.

Zarekao sam se da sve to nikada neću zaboraviti, i da ću, ako dođem u priliku, jednog dana učiniti nešto po ovom pitanju”.

 

 

 

 

 

 

Povezani tekstovi

facebooktwittergoogle_pluslinkedinmailfacebooktwittergoogle_pluslinkedinmail

Komentari su isključeni.