Đukan Đuro Pjevač o ubistvu oca u hrvatskoj akciji “Medački džep” govorio na Trećem regionalnom forumu za tranzicionu pravdu
Na Trećem regionalnom forumu za tranzicionu pravdu u Beogradu, održanom 11. i 12. februara 2008. godine, svedočio je Đukan Đuro Pjevač. Njegov otac je ubijen u Čitluku, septembra 1993. godine, za vreme vojne akcije poznate kao „Medački džep“, u kojoj je brutalno ubijeno više desetina civila, pretežno starih ljudi.
„Meni je vrlo teško govoriti o ovome, jer mnogo Hrvata imam prijatelja dolje u Gospiću i u Bilavi, a moram radi oca i radi njegove sestre, moje tetke i drugih komšija civilnih žrtava što su ih pobili. To je bio deveti mjesec 1993. godine. To je Čitluk, Medački džep. Tada su napali sa granatama i mi smo poskakali svi iz kreveta. Mislili smo da ko i obično tuku po 10-15 granata, pa će prestati.
Djeca su mi i žena, tada nisu išli u školu, pa su bili kod roditelja mi na selu. Kada su počeli granatirati, ja sam sjeo u kola i odvezao ih malo gore u neki usjek da ih sklonim od granata. Kako su jako tukli granatama, nisu prestajali, ja sam čučnuo uz ta kola. Nisam mogao do te konobe, do podruma. Kad čujem ja pale se tenkovi.
To je jedno tri kilometra od sela našega, pale se tenkovi, kreću prema selu. Ja samo što sam uspio dotrčati do njih u taj podrum i reći: „Bježi, evo ulaze u selo“ i mi smo preko nekih livada tamo počeli bježati.
I kada smo se popeli na neke glavice, mi zovemo Miščevića glavice, već je selo bilo u dimu, gorilo… Pošli smo preko bara, već je tenk prošao prema Velebitu. Kako smo se god povlačili prema Metku tamo, oni su držali Velebit. Sve su nas videli kao na dlanu. I kako smo se god povlačili, oni su za nama tukli granatama.
Kada smo došli u Medak, tu su onda prestali. Tu su već u selo ušli i sve su počeli paliti, ubijati. Onda sam ženu, djecu i druge… spakovali se na traktor i kola, oni su otišli prema Gračacu, jer sam tamo imao iznajmljen stan za djecu da idu u školu. I ja sam ostao u Metku čekati. Ove žrtve koje su se posle izvlačile kroz šumu i to.
U međuvremenu za osam dana nisu pustili nikoga, ni UNPROFOR, ni nikoga da ulazi u selo, jer dok oni nisu to počistili i tragove sklonili da se ništa ne vidi. A pre toga je selo bilo pod UNPROFOR-om, tako da se narod bio oslonio na taj UNPROFOR. I dva dana pre nego što će napasti, UNPROFOR se povukao, znao je za taj napad…
I kad je nakon osam dana izašla Ika Rajčević, onako bolesna, ona je sve videla, njima je kuća stara preko puta, a nova s druge strane, jer ta nova nije bila ni završena. Samo je krov imala, ni prozore, ništa.
Oni su unutra bacili bombu. Ona je bila negde pod stepenicama… Kada je pogledala, uhvatili su njezinog sina, koji je od rođenja slabo govorio, slabo hodao, bio invalid. Svezali ga za noge i auto i vukli ga tamo do neke pumpe, mi zovemo do bunara. To je jedno 300 metara.
U tom su ga momentu vratili nazad i kaže da su ga objesili na drvo, onda su ga gađali noževima. Dok se to dešavalo, neka Boja Vujnović tu je bila u kući, stara žena, 80 godina, nju su izveli iz kuće, polili je benzinom i zapalili.
Nakon osam dana ušao je UNPROFOR i onda su počeli te žrtve da skupljaju. Tad smo otišli ja i moj burazer u Korenicu, tamo je moja tetka a njegova majka… Bile su 54 žrtve izložene tu. Ja to nisam mogao gledati.
On je išao gledati. Ja sam bio po strani, jer nekom tenk prešo preko glave, neki spaljen. Nijedan čitav nije bio. I kad nije ni on majku našao, ni ja oca, onda je nakon 10-15 dana neka žena tamo išla i nađe njegovu majku. Ona raširenih ruku leži, prsti joj odsječeni, moja rođena tetka.
A oca, čujem da su mi izmasakrirali. Evo vidite, ovo sam našao kod kuće kada sam sa UNPROFOR-om išao, gledajte, lisice. I ovo nije moglo skinuti. Morali su ruke odsjeći… Sad sam i ja čuo da su ga dvojica ubili, izmasakrirali nožem… Ja imam i njihova imena. Ali to ne bih sad dok se to ne provjeri.
A još ima iz mog sela… 30 je pobijeno. To su sve civili. To su sve starije žene. Ovaj Obrad jedan što je naišao, kad je naišao na krivini nekoj među… i njihov tenk kad je naišao, on je utekao u neku gradinu tamo.
Onda je tu, veli, jednu ženu, kaže moli: „Nemojte me živu u vatru bacat“. U neku sjenaru su je bacili. Njih su tri tu spaljene. Štefica neka i Stana i Mica Krajnović…
Uglavnom, zarobljenih nema, sve je pobijeno i izmasakrirano… To su sve mahom žene i ljudi od 70 godina, 70 pa nadalje. Nekome glava odsječena. Koga su baš izmasakrirali, toga i nema, kao mog oca. Tih jedno 20 nije ni pronađeno još. Ti se neće ni pronaći“.
Povezani tekstovi
