Судећи генералу Јамашити, члан већа Токијског трибунала, индијски судија Пал изузео је своје мишљење од осуђујуће пресуде и образложио: Изгледа да само ратни победници суде ратним губитницима.
Колега Саво Штрбац је приредио хронолошки приказ кривичних поступака вођених због сумње да су извршена кривична дела против међународног хуманитарног права у периоду 1991. године – 1995. године на територији Хрватске.
Реч је о попису поступака са описом наводне инкриминације, правном квалификацијом и исходом. Аутор се не упушта у оцену законитости и пророде тих поступака, нити намеће закључке, јер то није идеја подухвата, већ то може да буде један од аспеката који треба истражити на бази ове полазне основе.
Ипак, прегледом уочавају се многобројне законитости, од којих за ову прилику треба указати на следеће:
1. Хрватска перманентно и узастопно продукује судске поступке против припадника оружаних снага друге зараћене стране,
2. Србија не покреће поступке ни по одавно формираним истражним предметима сопственог правосуђа и предметима из архиве Комитета Владе СРЈ за прикупљање доказа о тешком кршењу норми међународног хуманитарног права,
3. Описи наводних инкриминација врцају од чињеничних неистина и правних нонсеса који гласе:
“у циљу подривања и обарања новоуспостављеног демократског друштва у Републици Хрватској, те отцепљења наведених подручја и припајања тих дијелова у парадржаву тзв. Крајину, а у сарадњи са другим србочетничким формацијама и тзв. ЈНА”…”
„у оружаној побуни против Републике Хрватске уз помоћ тзв. ЈНА”…
”проводећи великосрпску идеју војног освајања и издвајања дијела територије РХ као наоружани припадници ЈНА…”
даље: “према раније створеном плану командног врха ЈНА у циљу да угрозе уставом прописао државно и друштвено уређење и сигурност Републике Хрватске”….
”спроводећи меморандум САНУ”…и слично
Из овога се извлаче закључци:
Да у РХ ти поступци у својој суштини, по циљу, излазе из оквира замишљене сврхе судских поступака и прелазе на правно – политички терен претварајући се у неоружано средство борбе којим се рат наставља. Средство гоњења непријатеља након престанка оружане борбе.
При томе се полази од исконструисане тезе да су ЈНА и српски народ били агресори у сопственој држави па се узимају стварни догађаји истргнути из контекста узрока свих узрока – разбијања Југославије оружаном побуном и тако перфидно утиче на емоције људи, чиме се лаж претвара у истину и тако фалсификује историја.
Аутор је ради приређивања овог својеврсног каталога оптужби морао да прочита оптужнице и у великом броју случајева и пресуде, чиме је он доживљавао својеврсно “преживљавање” свих процесних, односно животних улога догађаја. Саво је, хтео не хтео, на кратко и на дуго у размишљањима о људским поступцима и судбинама, проницао у њихову свест и њихово хтење. У разлоге, мотиве, побуде. Судови суде јер је неко извршио дело које представља злочин, али судије не проничу у удаљене мотиве. Они констатују да је неко извршио злочин, али не и зашто је неко посегао за тим. Шта је удаљенији мотив, шта је побуда. Шта је то што објашњава поступак, иако га не оправдава. Колега Штрбац је то овде неминовно чинио, али резултате у сваком конкретном случају није засведочавао.
Један од најбољих познавалаца феномена геноцида, словачки социлог Клаузевиц је устврдио да се код народа који је једном доживео покушај геноцида, сваки следећи покушај завршава грађанским ратом.
У том светлу, светлу свести илити подсвести о већ доживљеном покушају геноцида, јавља се и заједничка нит сваком од овде приказаних догађаја, што је такође један од аспеката који треба даље осветљавати јер је ради потпуне спознаје, потребно проникнути у суштину појаве.
Дакле, Лаж је Хрватска стратегија, а поуздан основ за закључак даје анализа овде приређених поступака.
Хрватска је у своју Националну стратегију одбране унела обавезу предузимања мера ради “Одбране научно доказане истине о Домовинском рату”.
Хрватска је наводним поступком научног сазнања утврдила истину о рату, а правосуђе ставила у функцију одбране те истине, односно лажи, а Србија још ни све своје убијене и погинуле није пописала.
Србија нема Стратегију супротсављања, и зато на плану спознаје истине и у сопственом друштву, а да шире и не помињемо, и јесте ту где је, а нигде није.
Ово дело колеге Штрбца, који се иначе прегнуо у посао државе, представља основ за анализе свих аспеката и друштвено – политичких реперкусија од којих су овде само неки поменути и прилику за вододелницу, за окретање новог курса у делању државе установљавањем Стратегије супротстављања фалсификовању историје.
То је сигурно најзначајнији допринос овог дела колеге Штрбца због којег је избило на раван националног значаја и такав статус му треба и придати, а колеги Штрбцу национално признање одати.
Адвокат Душан Братић
Povezani tekstovi
