Шестог септембра 1993. године, у раним јутарњим часовима (око 6:30), у село Мирловић Поље код Дрниша упала је диверзантско-терористичка група из састава Хрватске војске (ХВ). Подручје се у том тренутку налазило под заштитом УН-а и контролом власти Републике Српске Крајине (РСК). У овом свирепом нападу измасакрирано је седам српских цивила.
Село је пре рата било мешовитог хрватско-српског састава. Због близине линије фронта, већина становништва је раније избегла, па се у селу затекао углавном старији српски живаљ. Мештани су одлучили остати како би чували куће и стоку. На тај корак су се одважили охрабрени присуством УНПРОФОР-а, који је годину и по дана раније преузео улогу заштитних снага у сектору „Југ“. Међутим, плаве блузе их нису заштитиле.
Тога јутра, Марија Трзин, кћи Илије (рођена 1928), и њена комшиница Љубица Трзин, кћи Стевана (рођена 1938), погнале су овце на испашу. Када је отпочело артиљеријско гранатирање села, склониле су се у подрум једне куће. Чувши куцање, кренуле су да отворе врата. У том тренутку, хрватски војник је убацио ручну бомбу у подрум. Експлозија је на лицу места усмртила Љубицу, док је Марију тешко ранила. Тек у вечерњим часовима, група српских војника пронашла је изнурену Марију и превезла је у книнску болницу, чиме јој је спасен живот.
Сутрадан, 7. септембра, у село је стигла екипа Цивилне заштите РСК у пратњи припадника Цивилне полиције УН-а (УНЦИВПОЛ) ради асанације терена. Поред тела убијене Љубице (Стеванове) Трзин, пронађени су посмртни остаци још шест цивила. На згариштима породичних кућа пронађени су угљенисани лешеви Милана Бибића (1926) и његове супруге Василије (1926). Тело друге мештанке по имену Љубица Трзин, кћери Петра (1937), још увек је догоревало на рушевинама њене куће. Недалеко одатле, код сеоске локве, пронађена су тела Боже Бибића (1907), његове супруге Божице (1912) и Марте Шарац (1907). Убијена Марта Шарац била је рођена сестра тешко рањене Марије Трзин. Марији је претходно, у фебруару исте године, на кућном прагу погинуо и муж Илија (1924), жртва гранате испаљене са хрватских положаја.
Све жртве су сахрањене истог дана на месном гробљу без обдукције. Десетак дана касније, по налогу истражног судије Окружног суда у Книну, извршена је ексхумација. Судско-медицински преглед обавио је специјалиста судске медицине др Жељко Каран из Бањалуке, у присуству војних посматрача УН-а и војног лекара британског батаљона. Овај стручни налаз и мишљење о узроцима смрти достављени су и представницима УНПРОФОР-а.
Иако се овај ратни злочин против цивилног становништва одиграо пред очима међународних мировних снага, до данас ни пред међународним ни пред домаћим правосудним органима нико није процесуиран.
Према детаљној документацији којом располаже ДИЦ „Веритас“, напад на Мирловић Поље извела је озлоглашена Девета бојна „Рафаел витез Бобан“. Ова јединица Хрватских одбрамбених снага (ХОС), названа по усташком пуковнику и генералу из Другог светског рата, тада је деловала у саставу 114. бригаде ХВ-а. Јединицом је командовао Марко Скејо из села Ружић код Дрниша. Ријеч је о истом појединцу који годинама на државним прославама у Книну, потпуно некажњено, предводи марш својих црнокошуљаша са усташким инсигнијама, јавно узвикујући фашистички поздрав „За дом спремни“.
ДИЦ „Веритас“ је још у новембру 2011. године, на званичан захтев, доставио Тужилаштву за ратне злочине Републике Србије комплетну и недвосмислену документацију о овом случају. Српско тужилаштво је, након спроведеног предкривичног поступка, предмет уступило Државном одвјетништву Републике Хрватске (ДОРХ). Потпуно је нереално и апсурдно да се пред хрватским правосуђем, упркос свим достављеним доказима, сведочењима, медицинским налазима и јасно идентификованој војној формацији и њеном командном кадру, овај предмет већ деценијама формално води „против непознатих извршилаца“. Оваква пракса јасно указује на свесну опструкцију и неспремност Хрватске да процесуира ратне злочине када су жртве Срби.
Према попису становништва из 1991. године, у Мирловић Пољу је живело 188 грађана српске националности. У септембру 2026. године, у овом селу нема више ниједног Србина. Злочин из 1993. године тако је остварио свој крајњи циљ – потпуно етничко чишћење овог дела Далмације.
Београд / Бањалука, 05.09.2026.
Информативна служба ДИЦ „Веритас“
