Патријарх српски Порфирије служио је Свету архијерејску литургију у манастиру Усековање главе Светог Јована Крститеља у селу Медак код Госпића, а затим и помен невиним цивилним жртвама и ратним заробљеницима страдалим у нападу хрватске војске на Медачки џеп септембра 1993. године. Патријарху Порфирију саслуживали су у литургији епископ горњокарловачки Герасим и свештенство из више епархија Српске православне цркве.
Деветог септембра 1993. године Хрватска војска је изненада извршила агресију на српска подвелебитска села Дивосело, Читлук и Почитељ, смјештена јужно и југоисточно од Госпића у тзв. “Медачком џепу”, која су се до тада осамнаест мјесеци налазила под заштитом УН-а.
Хрватска војска је у наступању пљачкала, палила, рушила куће, тровала бунаре, убијала и масакрирала цивиле, војнике и милиционере. Оно што нису успјели у наступању, побили су и уништили у повлачењу, које је, уз посредовање УНПРОФОР-а, потрајало до 17. септембра исте године.
Према Веритасовим подацима, у овој акцији страдало је 88 Срба: 46 војника, 6 милиционера и 36 цивила. Међу жртвама је било 17 жена а међу цивилима 26 старијих од 60 година. Хрватска је по завршеној акцији предала српској страни 52 тијела; припадници УНПРОФОР-а су, након што су у директној борби ушли у ово подручје, извукли још 18 тијела; два тијела су извукли припадници СВК; једно тијело је пронађено у априлу 1994. године. У мају 2000. године истражиоци Хашког трибунала проналазе још 11 лешева скривених у једној септичкој јами у Госпићу. Од укупно 84 пронађена посмртна остатка, још је седам остало неидентификовано. На листи несталих води се још 11 лица, међу њима 7 цивила просјечне старости 71 годину, од којих су 4 жене.
У овој акцији рањеника уопште није било. Управо та чињеница и резултати прегледа тијела на српској страни (разбијене лобање, многобројне прострелне ране из непосредне близине, одсјечени дијелови тијела, живи бацани у ватру) упућују на закључак да се радило о систематском убијању заробљених и рањених. Сва три села су опљачкана а затим сравњена са земљом по систему „спржене земље“. Комадант УНПРОФОРА, генерал Жан Кот, 19. септембра 1993, послије комплетног обиласка поменутих села, изјављује: “Нисам нашао знакова живота, ни људи, ни животиња, у неколико села кроз која смо данас прошли. Разарање је потпуно, систематско и намјерно”.
У априлу 1991. године у Дивоселу је живјело 344, у Почитељу 307, а у Читлуку 129 житеља, скоро сви српске националности. У септембру 2022. у Дивоселу не живи нико, у Почитељу двије старице, а у Читлуку четири породице са укупно десет чланова.
Веритас.инфо
Povezani tekstovi
