Дана 14. јула 1993. године око 8 часова близу моста јужно од Глине дошло је до експлозије воза који је био пун путника, највише жена и дјеце, који су од Вргинмоста путовали на пијацу у Глину. Тај воз је само дан раније почео да саобраћа по пругама Кордуна и Баније и то оног дијела који је био под контролом Републике Српске Крајине, на којима је саобраћај био у прекиду од почетка сукоба. Воз се састојао од два путничка вагона предходно довежена камионима из Руме и локомотиве довежене на исти начин из Книна. Воз је истог јутра у супротном смјеру несметано прешао исту релацију. На пругу су биле постављене двије мине, од којих је само једна експлодирала и то испод половине првог вагона.
Од посљедица експлозије на лицу мјеста изгорјеле су двије жене: Маца Данчула (70) из Пјешчанице и учитељица из Блатуше Рокнић (43) родом из Чемернице. Истог дана у глинској болници вишеструким тешким повредама подлегао је и Јанко Радујковић (70) из Брњавца. Перо Гвојић (36) из Мале Трепче остао је без обе ноге до изнад кољена, Јанко Јакшић (34) из Батинове Косе, остао је без једне ноге испод кољена, Радујковић Ђуро (44) из Брњавца, син поменутог Јанка, остао је без лијеве ноге до изнад кољена, док је још око 25 путника, углавном жена и дјеце, теже и лакше израњавано. Међу рањенима је била и кћерка изгорјеле учитељице Соке, Зорана (14), коју је експлозија избацила из воза и тако јој спасила живот.
Пола сата послије експлозије на мјесто несреће, поред представника српских власти, дошли су и представници УНПРОФОР-а који су истог дана саставили извјештај о овом догађају и под шифром “повјерљиво” доставили га њиховој команди за “Сектор Сјевер”. Упркос изјавама присутних представника српске стране да је “ова операција вођена под хрватском командом која жели да дестабилизује подручје” пред најављено отварање моста на Масленици 18. јула, аутори извјештаја износе свој став да се овај догађај може сагледавати у “контексту настављања јаких превирања између различитих економских и мафијашких група које су активне у региону” које нису заинтересоване за мирно рјешавање односа изнеђу Крајине и Бихаћког џепа те између Срба и Хрвата.
О овом догађају говорио је и свједок оптужбе Слободан Лазаревић пред Хашким трибуналом на суђењу Слободану Милошевићу, хвалећи се да је он, као официр за везу са УНПРОФОР-ом у Кордунашком корпусу, методом дедукције (“Пошто је била зима, а пошто није било никаквих трагова, никаквих стопа у снијегу, било је јасно да ништа није дошло са те стране, значи морало је доћи изнутра.”) закључио да нису Хрвати извршили диверзију на предметни воз. Никоме није било важно што се догађај десио у сред љета и што је, како ће се убрзо испоставити, “поуздани” свједок Лазаревић авантуриста и хохштаплер свјетског гласа.
Истина је да до данас за овај злочин нико није одговарао ни пред домаћим, ни пред међународним судовима, а како ствари стоје, мала је вјероватноћа да ће за њега било ко и било када и одговарати. Можда и због тога што су све жртве српске националности.
У Београду и Бања Луци, 13.07.2022.
П Р Е Д С Ј Е Д Н И К
Саво Штрбац
Povezani tekstovi
