Пише: Саво Штрбац
О најави увођења санкција “Нафтној индустрији Србије” (НИС) од стране Сједињених Америчких Држава писало се и говорило много током целе ове године, а кулминирало је прошле недеље, кад је било извесно да ће санкције бити и уведене. Примена санкција ступила је на снагу 9. октобра, чиме је прекинут уговор између “Јадранског нафтовода” (Јанаф) и НИС-а о транспорту до 10 милиона тона сирове нафте до краја 2026, који је хрватској компанији годишње доносио око 40 милиона евра.
НИС је на листу санкција САД стављен због такозваног секундарног ризика, односно већинског руског власништва, а усмерене су, између осталог, на спречавање финансирања рата у Украјини кроз новац који долази од руских енергетских компанија.
“То је лоша вест за нашу земљу, очекивана. Вишеструко је лоша за Србију. Морам да напоменем да ово није уперено против појединаца и није питање функционисања само једне компаније, већ ће имати тешке последице по земљу и погодиће сваког грађанина”, изјавио је председник Србије Александар Вучић у ванредном обраћању, након увођења санкција.
Иако су односи између Србије и Хрватске на веома ниском нивоу, Хрватска је активно лобирала код Американаца да се НИС-у не уводе санкције, не кријући да је њихов интерес управо у приходима које остварују од накнаде коју је НИС плаћао “Јанафу” за транспорт нафте од Омишља на Крку до рафинерије у Панчеву.Тим поводом огласио се и хрватски министар привреде Анте Шушњар:
“Ја сам цело време комуницирао да је “Јанаф” заинтересован да преузме 20-25 одсто удела у ‘Нафтној индустрији Србије’ првенствено како би заштитио своје пословне интересе. “Јанаф” и НИС су већ преко 40 година у пословној симбиози, која је до сада јако добро функционисала и мислим да то треба тако и наставити. Што се тиче претензија на малопродајно тржиште, “Јанаф” то никада није имао, нити ће имати, као што се рецимо догодило у Хрватској када су неки стратешки партнери улазили на нафтно тржиште, па их је занимало искључиво малопродајно тржиште. Тако се угасила рафинерија у Сиску. “Јанаф” је искључиво заинтересован за одржање пословања рафинерије у Панчеву, за заштиту својих пословних интереса, основне делатности којом се бави, а то је транспорт нафте.”
На министрову изјаву саркастично је реаговао председник Србије:
“Хрватски министар заинтересован да купи? Хвала им на томе, ми смо заинтересовани да купимо ‘Хрватску електропривреду', “Јанаф”, да купимо све…. Али, ево, обавештавамо их да имамо најбољу понуду за ХЕП, ми ћемо дати 50 одсто више од сваког понуђача и можемо то унапред да напишемо, само да то имају у виду.”
А хрватски министар је узвратио:
“Ми причамо о уделу руског партнера у НИС-у. Због тога причамо о свему, јер су они под санкцијама. Не због Републике Србије и њеног власништва у НИС-у, него због руских партнера. Република Хрватска је стопостотни власник ‘Хрватске електропривреде’ која нема никакве санкције и нема никакве потребе сад за власничким променама. Океј, разумем. Француска и Немачка су биле у врло крвавом рату, а данас су највећи привредни партнери. Мислим да треба окренути наше погледе ка будућности и следити привреду. Они су добра водиља, спорт такође… А ове неке ствари треба оставити историчарима и стручњацима да се баве тиме. Будемо ли се бавили тиме, сви ће отићи далеко испред нас.”
Знајући да министар Шушњар, иначе адвокат по занимању, долази из десничарске странке Домовински покрет (ДП), у којој је и високи функционер (члан председништва, Домовинског одбора и Суда части), пажњу ми је привукло овакво његово, усудио бих се рећи, разумно и рационално резоновање, управо због тога што се коси са ставовима и праксом његове странке.
Потсећања ради, ДП је подршку владајућој Хрватској демократској странци (ХДЗ) условио, између осталог, и избацивањем представника Самосталне демократске српске странке (СДСС) из свих структура власти; доношењем новог закона о гробљима; престанком субвенционисања гласила Српског народног већа (СНВ) “Новости”; оснивањем музеја жртвама комунизма; поновног оснивања тзв. Хрватске православне цркве; још обимнијим процесуирањем Срба за ратне злочине…
За нешто више од годину дана, колико партиципирају у власти, успели су да остваре скоро све поменуте захтеве.
Највећи им је успех доношење закона о гробљима, који прописује уклањане надгробних споменика и осталих садржаја са гробова који “вређају националне, верске или моралне осећаје грађана или вређају вредности одбрамбеног Домовинског рата или на било који начин величају агресију на РХ или оружану побуну против РХ током Домовинског рата или судионике у тој побуни или на било који начин повређују успомену на умрлу особу”. Припадници ове странке су били веома активни и у сачињавању спискова “неподобних гробова”, које треба уклонити да не “загађују хрватску земљу”, у чему су били толико агресивни да су Срби протеклог лета и сами почели да уклањају јавно проказана обележја.
“Новостима” су драстично смањене субвенције у односу на предходни период. Срба из СДСС, по њиховом изричитом захтеву, иначе дугогодишњег коалиционог партнера ХДЗ-а, више нема у структурама власти ни по “дубини ни по ширини”.
Поред веома ефикасног правосудног апарата које је створило “хрватски модел” процесуирања непријатеља у грађанском рату, припадници ДП-а су основали и “Центар др. Ивана Шретера” са седиштем у Вуковару, који се “бави истраживањем ратних злочина, жртвама рата и пораћа, документовањем и потрагом за несталима”, који је већ поднео више десетина кривичних пријава, углавном против локалних Срба, а на чијем челу је заменик ДП-а и саборски заступник Стипе Млинарић, по занимању обућарски техничар.
ДП подржава и одржава тзв. Хрватски православни центар, чији је циљ оснивање “хрватске православне цркве” по угледу на ону Павелићеву из Другог светског рата. И овај центар води такође саборски заступник из редова ДП “хрватски бранитељ православне вере”, Предраг Мишић, који за себе каже да је по националности Хрват, по народности Србин и православне вероисповести(!?), по занимању квалификовани тесар, који се својевремено прославио и разбијањем ћириличних табли по Вуковару.
Недавно је хрватска Влада основала Поверенство (Комисију) за утврђивање судбине жртава злочина почињених након Другог светског рата, којег води актуелни председник ДП-а и потпредседник Хрватског сабора и донедавни дугогодишњи градоначелник Вуковара Иван Пенава, по занимању дипломирани кинезиолог, чији је први корак био да формира страначки Одбор за истраживање југословенских комунистичких злочина, на чије чело је поставио контраверзну историчарку Влатку Вукелић, која се већ прославила тврдњама попут оне да усташки логор за децу у Сиску из времена НДХ није био логор, већ прихватилиште.
Ето из какве странке долази министар Шушњар, због чега су његове изјаве, посебно онај део “да се треба окренути ка будућности и следити привреду а неке ствари оставити историчарима и стручњацима”, привукле и моју и пажњу многих Крајишника, укључујући и неке медије у региону.
Његова јавна одступања од страначких ставова и праксе неко би могао довести у везу с чињеницом да није учествовао у рату деведесетих (рођен је 1983). Међутим, ни то тумачење “не пије воду”, јер и многи други Хрвати, и млађи од њега, укључујући и оне који су рођени и после рата деведесетих, масовно одлазе на Томпсонове концерте окићени усташким обележјима и хорски узвикују “за дом спремни”, док с друге стране забрањују наступе певача из Србије, попут Бајаге под инсинуацијом да је у рату деведсетих у Книну својим певањем подизао морал крајишким четницима.
Па шта је онда у питању?
Интерес за зарадом, што и сам министар, као и остали хрватски челници, признаје. Народ би рекао “чист рачун, дуга љубав”.
Да ли би овакви и слични економски интереси могли постати темељ за ширу сарадњу двеју држава и двају народа, па и целог региона?
Могли би, уз услов да политичари у обе државе покажу спремност на попуштање и одустајање од мера које изазивају нове тензије.
Извор: Политика
