Недавно је Фонд за хуманитарно право (ФХП) јавно представио, на српском и енглеском, свој досије: “ЈНА у ратовима у Хрватској и БиХ”, ауторке Јоване Коларић.
Тема врло интересантна и веома интригантна, тим више што је много њених припадника процесуирано и пред међународним кривичним судом за бившу Југославију (МКСЈ) а још више пред националним судовима у региону, од којих су многи процеси још у току. А и много је написано књига, магистарских радова, докторских дисертација, фељтона и снимљено документарних и играних филмова на ту тему. С обзиром на то да се и сам од почетка бавим ратом из деведесетих и његовим последицама, углавном на подручју Хрватске и бивше РСК, живо ме је интересовало шта је то млада ауторка истражила и написала на ову тему.
Мора јој се признати да је уложила велики труд да прочита десетине списа МКСЈ и националних судова, закона, књига, новинских чланака… Намеру из резимеа, изнесену на почетку књиге, “да се сачини преглед примера који указују на матрицу учешћа војске са југославенским предзнаком у остваривању циљева само једне, српске стране у ратовима на подручју бивше Југославије”, ауторка је успела да сажме на стотинак страница својих налаза и закључака, поткрепљених са 6 прилога и чак 761 фуснотом.
Један закључак из досијеа (стр. 17. ст.1) гласи: “Након периода освајања територије Хрватске путем успостављања тампон зона, ЈНА се од лета 1991. године у сукобима отворено ставила на страну побуњених Срба”. Није ми намера да браним ЈНА (имају они довољно стручних и још увек живих припадника) али морам истаћи ноторну чињеницу да ЈНА није освајала териториј Хрватске у лето 1991, јер се на том подручју налазила још од 1945. и где је, макар до међународног признања Хрватске, које је уследило у јануару 1992, била једина легитимна и регуларна војна формација.
Ауторка је доста текста посветила нападима ЈНА на села у Северној Далмацији, Шкабрњи и Надину (успут речено Надин је припадао општини Бенковац, а не Задру), који су се одиграли 18. и 19. новембра 1991. По њеном приказу испада да су припадници ЈНА из чистог ћеифа убијали цивиле, рушили цркву, школу и приватне куће у Шкабрњи. Такве закључке поткрепљује и једним мојим текстом (“Френки, Јовица и инспиратори”, објављен у децембру 2015. у једном београдском листу, фуснота 296), те исказима свједока са обе супростављене стране дате пред МКСЈ, иако су им прикази догађаја дијаметрално супротни.
Чини то тако да од свакога узима само оно што јој је потребно да поткрепи своју “почетну намеру”. Из мог текста, примера ради, узима чињеницу убиства двојице припадника ЈНА, али не и да је један од њих, активни официр и командир тенковске чете, убијен из снајпера док је ходао испред транспортера са мегафоном у руци и позивао сеоске представнике власти на преговоре, а други, редов, кад је кренуо да му пружи прву помоћ, што је и довело до дводневне борбе у којој је било мртвих и рањених на обе стране.
Најдиректнији повод да реагујем на уводно поменути досије је тај што ауторка међу “местима заточења у која су одвођени мештани освојених села” наводи и Бенковац (мој родни град), о ком догађају имам сазнања из прве руке, о чему се ауторка могла информисати у мом већ поменутом тексту у којем пише: “Дакле, у току дводневних борби у Шкабрњи, припадници ЈНА су извлачили цивиле из зоне борбених дејстава како би их спасли од погибељи. Преко стотину жена, деце и стараца довезено је аутобусима у Бенковац и смештено у дечји вртић, где су се већ налазиле и српске породице извучене из села близу линије фронта. Сутрадан су одвезени у село Пристег и враћени на хрватску страну”.
Одговорно тврдим да нико из те групе није вођен у касарну и мучен, малољетници нису вођени у Биљане гдје су им пријетили четници, дјечији вртић није преко пута касарне и нико из групе није издвојен, како то ауторка пише и свом досијеу. То знам јер сам лично са хрватским властима из Биограда н/м, ватрогасном телефонском линијом, договарао њихов прелазак на хрватску страну.
И ауторка у фусноти 385 цитира пар. 278. из првостепене пресуде МКСЈ Мартићу да у Бенковцу “елементи кривичног дела затварања нису доказани”. Али ко још чита и фусноте?
Да је ауторка имала намеру (добила задатак) да сачини преглед примера који указују да је ЈНА узела учешћа и у остваривању циљева било које стране у сукобу деведесетих, тврдим да их је такође могла наћи кроз доказни материјал којег је прегледала и којег није прегледавала а доступан је.
“Досије: ЈНА у ратовима у Хрватској и БиХ” много ме подсећа на пресуду којом судија прије почетка главног претреса одлучи да је оптужени крив па тек потом тражи доказе за такву одлуку.
Саво Штрбац
Политика, 25. јун 2018, штампано издање
