D.I.C. Veritas

e-Veritas, 19.11.2026, Саопштење за јавност – Поводом 35. годишњице страдања Срба у Огулину

Навршава се 35 година од злочина у Огулину у којима су 18. и 19. новембра 1991. године припадници Хрватске војске (ХВ) убили десет особа српске националности – седам ратних заробљеника и троје цивила. Упркос правоснажним судским пресудама, починиоци ових злочина су одлукама тадашњег државног врха Републике Хрватске помиловани и убрзо пуштени на слободу.

 

Убиство седам заробљених територијалаца (18. новембар 1991)

Дана 18. новембра 1991. године у команду одбране града Огулина упао је припадник ХВ-а Иван Михалић звани Мехо, наоружан аргентинском јуришном пушком. Из освете за рођака Тому Пушкарића (1963), који је четири дана раније погинуо на фронту, убио је седам припадника Територијалне одбране Дабар у саставу крајишке војске, све српске националности, који су заробљени два дана раније у Глибодолу код Оточца.

Том приликом убијени су: Никола Клиска (1962), Милан Клиска (1962), Илија Клиска (1968), Миле Влаисављевић (1952), Ђуро Влаисављевић (1964), Душко Влаисављевић (1972) и Буде Цвјетичанин (1964).

Посмртни остаци убијених територијалаца кремирани су у Загребу, а њихове урне су српској страни предате 3. априла 1992. године на контролном пункту УНПРОФОР-а у Марковцу. Због ратних околности и расељавања становништва, само је породица Буде Цвјетичанина преузела урну, док су остале похрањене у сеоској цркви у селу Залужница.

 

Убиство троје цивила у полицијској станици (19. новембар 1991)

Дан касније, 19. новембра 1991. године, 22 цивила српске националности са подручја општине Огулин приведена су на информативни разговор у ресторан Полицијске станице у Огулину. Пре него што је разговор уопште и започео, у просторије ресторана ушао је тада активни војник ХВ-а Младен Пушкарић звани Стипица и, без икаквог повода, испалио рафал из аутоматске пушке по приведеним цивилима.

На лицу места убијени су Душан Плећаш (1947) из Огулина и Божо Мандић из Јосипдола, док је Никола Папић (1936) из Доње Дубраве задобио тешке телесне повреде од којих је преминуо 23. новембра 1991. године у КБЦ-у Ријека. Посмртни остаци убијених цивила враћени су породицама и сахрањени у породичним гробницама.

 

 

Судски епилог и председничка помиловања

Убица тројице цивила Младен Пушкарић пресудом Војног суда у Карловцу од 7. јула 1992. године проглашен је кривим за кривично дело обичног убиства и осуђен на девет година затвора. Међутим, захваљујући помиловању тадашњег председника Републике Хрватске Фрање Туђмана, у затвору је провео тек неколико месеци. Након изласка на слободу вратио се на ратиште, а данас је пензионисани пуковник ХВ-а и власник стана у Огулину који му је додељен по основу страдања у рату.

Са друге стране, Иван Михалић није ни хапшен због убиства седам ратних заробљеника све док два месеца касније, након свађе на приватном слављу поводом међународног признања Хрватске, није убио двојицу сународника – Милана Турковића и свог рођака Фрању Михалића. Пресудом од 26. јуна 1992. године Војни суд у Карловцу осудио га је на 14 година затвора због ратног злочина против ратних заробљеника.

Туђман га је, међутим, помиловао у три наврата: у мају 1994. године казна му је умањена за пет година, четири месеца касније скраћена је за још четири године, а у фебруару 1997. године пуштен је на слободу. За његово помиловање лично се заложио тадашњи кардинал Фрањо Кухарић, који је у пролеће 1995. године послао писмо Хрвоју Шаринићу, тадашњем шефу Туђмановог кабинета. У Шаринићевом одговору забележено је да је приликом прва два помиловања „посебно цењено Михалићево учешће у Домовинском рату, те чињеница да је био рањен као припадник ХВ-а“. Хрватски медији су касније забележили да се убрзо по изласку из затвора вратио криминалу, односно трговини оружјем и наркотицима.

 

 

Изостанак реакције међународног правосуђа

Српски демократски форум (СДФ) за убијене цивиле, као и неколико породица убијених крајишких територијалаца, почетком 2000-их поднели су кривичне пријаве Тужилаштву Хашког трибунала за злочине у Огулину од 18. и 19. новембра 1991. године. Осим обавештења подносиоцима да су пријаве запримљене, изостала је било каква кривичноправна реакција.

Документационо-информациони центар „Веритас“ и након 35 година подсећа на ове злочине као на један у низу примера институционалне толеранције и некажњивости злочина почињених над Србима у Хрватској, истичући да култура сећања и суочавање са прошлошћу остају кључни предуслови за трајни мир и правду за све жртве.

 

Београд/Бањалука, 19. новембар 2026. године

Информативна служба ДИЦ „Веритас“

facebooktwittergoogle_pluslinkedinmailfacebooktwittergoogle_pluslinkedinmail

Komentari su isključeni.