Двадесетдругог јануара 1993. године Хрватске оружане снаге извршиле су агресију на јужне дијелове Републике Српске Крајине (РСК). Агресија под кодним називом “Масленица” извршена је у току реализације “Венсовог плана”, којим је годину дана раније РСК стављена под заштиту мировних снага УН-а (УНПРОФОР).Била је то трећа по реду агресија Хрватске на заштићено подручје УН-а, у чије чланство је примљена двије године раније.
У наредних неколико дана хрватске оружане снаге су успјеле да заузму неколико десетина квадратних километара на Равним Котарима, укључујући и аеродром Земуник и неколико висова на Велебиту, и да преузму контролу над браном и хидроелектраном Перућа.
У овој агресији највише су страдала три српска села: Ислам Грчки, Кашић и Смоковић, као и етнички мјешовита села: Мурвица, Црно, Земуник Горњи, Пољица и Ислам Латински. Срби из поменутих села су побијени, прогнани или одведени у затворе и логоре. Њихова богата имања су опљачкана, опустошена и уништена, а културни споменици, гробља и цркве девастирани, оскрнављени или порушени, међу којима и Двори Јанковић Стојана у Исламу Грчком са црквицом св. Георгија (освештана 1675), у којој је сахрањен познати књижевник Владан Десница, и цркве св. Георгија у Смоковићу (осв. 1567) и св. Илије у Кашићу (осв. 1872).
У овој агресији је, према Веритасовој евиденцији, погинуло и нестало 346 Срба, од чега 55 цивила, просјечне старости 60 година. Међу жртвама се налази и 34 жене, просјечне старости 57 година и троје дјеце до 12 година старости. Међу жртвама се налази и 65 добровољаца са простора Србије и БиХ, који су дошли на Равне Котаре да заједно са домицилним Србима бране њихова вјековна огњишта
.Од укупног броја жртава до сада је расвијетљена судбина 335 лица, док се на евиденцији несталих води још 11, од чега 6 цивила, међу којима су 3 жене. У збјеговима је у наредних неколико мјесеци умрло још 165 лица, углавном старије популације. Из горе поменутих равнокотарских села протјерано је више од десет хиљада Срба, који су се раселили широм свијета.
Један од тежих злочина десио се већ првог дана агресије на превоју Мали Алан на Велебиту, у непосредној близини осматрачнице УНПРОФОР-а, када су припадници хрватске специјалне полиције из засједе убили и масакрирали 22 припадника Српске војске Крајине (СВК) с подручја Грачаца. Овај масакр починили су припадници Петог вода из састава “Алфе”, којим је командовао Милијан Бркић звани Васо, донедавни замјеник предсједника ХДЗ-а и потпредсједник Хрватског Сабора у предходном сазиву.
Операцију “Масленица” су планирали и извели Јанко Бобетко, Анте Готовина, Анте Росо, Мирко Норац и Младен Маркач, уз знање и одобрење Фрање Туђмана, тадашњег предсједника државе и врховног команданта оружаних снага РХ, који су већ тада били или су накнадно унапријеђени у чинове генерала. У вријеме ове агресије начелник артиљерије сектора „Велебит“ био је косовски Албанац, Агим Чеку, до 1991. официр ЈНА, од чијих граната је, усљед неселективног гранатирања по дубини подручја општина Бенковац и Обровац, највише и страдало цивила. Чеку је на Косову од 1999. до 2006. обављао дужности комаданта ОВК и Косовског заштитног корпуса, а од 2006. до 2008 и предсједника владе.
Иако је агресија извршена на заштићену зону УН-а и пред очима многобројних припадника УНПРОФОР-а, до сада, ни пред међународним ни пред домаћим судовима, нико није процесуиран за злочине над Србима почињене у овој акцији.
Према службеном попису становништва у РХ из 1991. године у Кашићу је живјело укупно 765 житеља, од тога 757 (99%) Срба, у Смоковићу 1.029, од тога 989 (96%) Срба и Исламу Грчком 1.139, од тога 991 (87%) Србин. Тридесет година касније, према попису становништва у РХ из 2021, у Кашићу је живјело 69, у Смоковићу 162 и у Исламу Грчком 150 житеља, без ознаке националне припадности.
Београд, 21. јануара 2024.
П Р Е Д С Ј Е Д Н И К
Саво Штрбац
Povezani tekstovi
