Дана 25. фебруара 1992. године у Дарувару припадник Хрватске војске, тада двадесетогодишњи Јожица Мудри, ликвидирао је четверочлану српску породицу Радосављевић: Радета (36), његову супругу Јованку (32) и њихове малољетне синове Дејана (14) и Ненада (10).
Тога дана, око 19.15 часова, у кућу Радосављевића навратио је Јожица Мудри у униформи војног полицајца и у току вишечасовног разговора са власником куће, мотивисан чињеницом да су Радосављевићи српске националности, извадио пиштољ из футроле и из непосредне близине у њих испалио 11 метака пуцајући им у главе. Пошто је Дејан и након пуцњаве давао знакове живота, Мудри му је кухињским ножем задао још осам убодних рана по грудном кошу и стомаку. Затим је тијела мртвих Радосављевића посложио по поду трпезарије једно до другога, те их минирао пластичним експлозивом, што је проузроковало њихово комадање и оштећење цијеле куће. А након тога чина из куће Радосављевића украо један видео рекордер и један даљински управљач и однио их на поклон својој дјевојци Тајани Биљан.
Ово је нешто скраћена верзија диспозитива правоснажне пресуде Окружног суда у Бјеловару, број: К-153/52. од 7. јануара 1994. године, којом је убица проглашен кривим за четири дјела убиства, једног тешког дјела против опште сигурности и једног дјела крађе, због чега је осуђен на јединствену казну од тринаест година затвора, с тим да му је Врховни суд преиначио казну на 15 година затвора.
Иако је убица у току кривичног поступка тврдио да се на ликвидацију Радосављевића одлучио након што му је његов командир Мирослав Губеровић у једном локалу, у који је навратио и Радосављевић Раде, којег је убица познавао пошто су радили у истом предузећу, рекао “да вечерас мора ликвидирати тог смрада” те му у ту сврху дао и кола на располагање и припадника њихове јединице Мирослава Моулиса да му покаже Радетову кућу, за овај злочин оптужен је и осуђен само Јожица Мудри и то за класична кривична дјела али не и за ратни злочин.
Радетов отац Петар и сестра Милица по правоснажности пресуде поднијели су тужбу против Републике Хрватске ради накнаде штете. Петар умире у току парнице, а поступак, као једини насљедник, преузима његова кћи Милица. Општински суд у Дарувару, пресудом из јуна 2007, коју је потврдио и Жупанијски суд у Бјеловару, одбија Миличин тужбени захтјев у цјелости, уз образложење да у тренутку смрти није живјела са братом и његовом породицом те да јој не припада ни право на нематеријалну штету као насљедници оца Петра, какав став су заузели и Врховни и Уставни судови Хрватске. С обзиром да је изгубила спорове, судови су пресудили да она држави Хрватској накнади трошак парничног поступка у износу од око 25.000 евра.
И Јованкина мајка, Пела Медаковић, такође је тужила РХ за накнаду штете због убијене кћери и два унука, темељећи одговорност државе на чињеници да је војник-убица дјело починио оружјем, као опасном ствари, којег је власник држава Хрватска. Иако је Општински суд у Загребу, као првостепени, прихватио Пелину тужбу, Жупанијски суд у Загребу, као другостепени, имао је другачији став – “штетна радња није ни у кавој вези са обављањем војне службе” – и одбио Пелину тужбу у цјелости, истовремено је обавезујући да држави плати парничне трошкове од око 1.300 евра.
Убица је одавно изишао из затвора и данас живи у Дарувару као угледан домаћин и “заслужни учесник Домовинског рата”. И не пропушта прилику да се Милици приликом сусрета насмије у лице.
Поред ликвидација трочлане породице Зец у Загребу у децембру 1991. и четверочланих породица Ченгић у Ервенику код Книна у јануару 1992. и Олујић из Церне код Жупање у фебруару 1992, и убиство четверочлане породице Радосављевић из Дарувара спада у најмонструозније ликвидације неке породице у рату деведесетих на подручју Хрватске и Републике Српске Крајине због њихове етничке припадности.
У Београду и Бања Луци, 24.02.2023.
П Р Е Д С Ј Е Д Н И К
Саво Штрбац
Povezani tekstovi
