“Као војници на редовном одслужењу војног рока у ЈНА заробљени смо у групи од 13 војника и троје старешина 14. априла 1992. у месту Габела код Чапљине. Након заробљавања припадници ХВО-а и ЗНГ-а одвезли су нас према Сплиту и сви смо завршили у ‘Лори’. Наша група је у ‘Лори’ боравила све до 12. августа 1992. године, када смо, опет сви заједно, одведени у Загреб, где смо се задржали дан и ноћ, и 14. августа 1992. одведени на размену у Неметин.
За време боравка у ‘Лори’ наша група је била смештена у блоку А, али смо били задужени за чишћење и осталих блокова, па тако и блока Ц, где смо видели измучене и пребијене, а неколико и убијених затвореника.
И ми смо често добијали батине ударцима бејзбол палицама, рукама, ногама, стављани смо на индукторску струју, а било је и ‘телефонирања’ породици, морали смо певати усташке песме, трчати по кругу до изнемоглости, стављали су нас у кућицу за псе, имитирали смо разне животиње по систему ‘пас-мачка', једно другом смо морали ударати шамаре итд.
Нас двојица смо ових дана у медијима из целог регионa читали, слушали и гледали да се води истрага за злочине у ‘Лори’ над Црногорцима. Прочитали смо и да је на вашу замолницу у Подгорици саслушан као сведок оштећени Веселин Бојовић. Веселин је био у нашој јединици на редовном одслужењу војног рока. Заједно смо заробљени, заједно смо боравили у ‘Лори', а заједно смо и размењени. И Веселин нам је у директном телефонском контакту потврдио да је ових дана дао изјаву у Подгорици у вези онога што је доживео и видео за време боравка у ‘Лори’ од 14. априла до 12. августа 1992.
И нас двојица имамо последице од малтретирања у затвору ‘Лора', о чему сведочи и документација, коју вам достављамо или ћемо вам доставити накнадно. А да смо боравили у горе наведеном времену у ‘Лори’ потврђују и потврде Међународног комитета Црвеног крста, које вам такође достављамо у прилогу.
Прије петнаестак година из медија смо дознали да се воде неки поступци за злочине у ‘Лори’ над цивилма и заробљеницима, али нас двојицу никада нико није звао у вези нашег боравка у том затвору/логору. И нас двојица желимо сведочити о томе што смо доживели и видели за време нашег боравка у ‘Лори’. Спремни смо да се одазовемо сведочењу у Србији, где живимо, а на ваш позив, и уз одређене гаранције, дошли бисмо и у Сплит.”
Овај допис потписали су Горан Белоица (1972) из села Штулац код Врњачке Бање и Дејан Мијатовић (1973) из места Лучина код Сталаћа, којег су 24. марта 2025. упутили Жупанијском државном одвјетништву (тужилаштву) у Сплиту.
Истог дана, по предходном телефонском договору, иницираном мојим текстом “Истине и лажи о логору за заробљенике ‘Лора’ у Сплиту” (објављеном на овим страницама 22. фебруара 2025), Горан и Дејан су навратили у просторије “Веритаса” у Београду, којом приликом су ми дуго и нашироко причали о заробљавању у Габели, боравку у логору “Лора” и размени у Неметину.
Позвао сам их на разговор како бих коначно заокружио причу о групи голобрадих младића на редовном одслужењу војног рока у тадашњој ЈНА, који су од својих старешина издани и предани непријатељској страни. Додатни мотив ми је био и њихово изостављање са списка сведока и оштећених у три кривична предмета (два завршена и један у фази истраге) који третирају логор “Лора” у Сплиту, у које је “Веритас”, директно или индиректно, и сам био укључен.
Иако је од њихова боравка у злогласној “Лори” прошло 33 године, сећања су им била још увек свежа и потресна:
Априла месеца 1992. њихова јединица, од 15 војника на редовном служењу војног рока у ЈНА (што је била обавеза у то време) са троје старешина, чувала је војно складиште у босанско-херцеговачком месту Габела, смештеном на десној обали реке Неретве, удаљеном неколико километара од Чапљине, на самој граници са Хрватском.
У месту Габела живело је већинско хрватско становништво (по попису из 1991. Хрвата је било 84 проценат, Срба 13 а муслимана и Југословена по један проценат). У току фебруара и марта те године Хрвати су отварали ватру на њихово складиште које су чували војници по националности Срби и муслимани, пошто су Хрвати, Словенци, Македонци и Албанци већ раније напустили ту јединицу. У међувремену су материјално техничка средства измештена, а они су у том складишту остављени само са аутоматским пушкама и по два оквира метака. Од команде у Мостару добили су препоруку “да се не предају свакоме”. Задњих петнаестак дана и телефонске везе су им биле искључене са спољним светом па су били су препуштени сами себи.
Поред Горана и Дејана у овој групи “отписаних” налазаили су се и следећи војници: Дарко Милијановић – Обреновац, Милан Мијовић – Белосавци, Топола, Миланче Тошић – Лештане, Београд, Горан Павловић – Јошаничка Бања, Ражањ, Зоран Марјановић – Маркова Црква, Лајковац, Зоран Вуковић – Сански Мост, Миленко Игњић – Брчко, Веселин Бојовић – Црна Гора, Решид Хоџић – Сребреница или Бајна Башта, Алмаз Решић – Рудо, Един Ракић – Тешањ, Зоран Јокић - Гламоч (отишао у размену пре њихова заробљавања захваљујући стрицу који је заробио неке Хрвате и понудио их за њега), Зоран Максић (са њима није био приликом заробљавања а не сећају се када је и како напустио складиште у Габели) и старешине: капетан Душко Гидић – Смедерево, заставник Џевад Мекић – Бусовача и водник Велибор Томовић – Косово.
Пошто су у том складишту били у окружењу ХВО и ЗНГ, њихов командант кап. Душко Гидић, у договору са локалним властима, предао им је овај објекат 12. априла. Капетан Гидић их је уверавао да их нико неће дирати и да ће им омогућити повратак кућама. И 14. априла у њихову касарну дошао је неки комби, за којег је Гидић рекао да припада његовом куму, који ће их одвести на безбедну територију. И војници и старешине ушли су у тај комби, без икаквог оружја, којег су морали оставити у касарни. Војници су веровали да је заиста дошао крај њиховим страховањима и да ће ускоро бити код својих кућа.
Међутим, одмах на изласку из Габеле, “упали” су у заседу припадника ХВО и ЗНГ. Тад су и схватили да их је њихов старешина Гидић, у договору са локалним властима, издао и на овај начин предао онима од којих су бежали.
Ту су припадници ХВО целу њихову групу, и војнике и старешине, убацили у један камион и одвезли их у место Дубокa, где су им узели личне податке, одакле су их у вечерњим сатима пребацили у Сплит. Након краћег задржавања у једном војном објекту на Драчевцу, где су добили и прве батине, исте вечери пребачени су у “Лору”
Шта се све дешавало за четири месеца, колико је њихова група провела у “Лори”, познато је из досадашњих судских поступака и многих извештаја и медијских написа. А оно што је мање познато, или потпуно непознато, јесте понашање старешина ЈНА из Габеле капетана Душка Гидића и заставника Џевада Мекића.
По казивању Горана и Дејана, али и осталих заробљеника који су преживели “Лору”, кап. Душко Гидић, Србин родом од Смедрева, ожењен муслиманком, и заставник Џевад Мекић, муслиман из Бусоваче, који је у Габели био Гидићев заменик, иако су и они имали статус заробљеника, у логору су се отворено сврстали на хрватску страну и малтретирали друге заробљенике, али не и “своје” из Габеле. У малтретирању других заробљеника посебно се истицао заставник Мекић, који је ударао са обе руке врло брзо, посебно када би га напили, због чега је и добио надимак “Брзи”. Њима се прикључио и војник из њихове групе Решид Хоџић.
Сви из габелске групе преживели су “Лору”. И заједно су доведени на размену заробљеника која је обављена 14. августа 1992. у Неметину. Али нису сви прешли на југословенску страну (држава у коју су прелазили тада се звала СРЈ). Као што се и очекивало, на хрватској страни остали су Душко Гидић, Џевад Мекић и Решид Хоџић.
Нису прешли ни Алмаз Рекић и Един Ракић, обојица родом из Босне. Ракић је потицао из брака Србина и муслиманке, и у затвору је “нагињао” на српску страну. На размени се поверио Дејану да неће у размену, јер ако пређе у СРЈ опет ће га вратити у Босну на ратиште, а он више не жели да ратује “ни за кога ни против било кога”.
Горан и Дејан још стрпљиво чекају било какву реакцију тужилаштва из Сплита на њихов допис од 24. марта ове године.
Горан и Дејан нису знали ни да је складиште ЈНА у Габели по њиховом одласку претворено такође у логор за Србе и муслимане, који по свирепости није много заостајао за “Лором”.
Саво Штрбац
Објављено у “Политици”, штампано издање, 28.05.2025.
