“Ја сваком чoвеку прилазим са вером да је поштен човек. Ако није, ако ме превари, шта могу. Нека пред Богом одговара. Моје право није да судим о људима пре него што они покажу шта су!” – Патријарх Павле.
Први случај: “Ненаде, добро јутро, јави ми се на овај број чим устанеш, требаш ми хитно, на путу сам у Србији, Слобо развојни фонд БиХ”. Ова СМС порука у петак 7. октобра 2022. у 7:40 стигла је на Ненадов мобилни.
Ненад и Бојана су избјеглице са подручја Босанског Петровца. Обоје су студирали у Београду а по завршетку студија оженили се и настанили у Бања Луци. Никола је аутопревозник са регистрованом фирмом, која је у задње двије године због коранавируса лошије пословала. Изненађени поруком од њима непознатог човјека, одлучују да га назову. Са њим разговара Бојана, која је иначе дипл. економиста. Слобо јој говори како им је у Развојном фонду БиХ остала једна нерасподјељена донација од ЕУ, коју би хтјели мимо конкурса да додијеле неком ко има регистровану аутопревозничку фирму. Слобо говори чистом ијекавицом и у разговор “убацује” да је и његова мајка са подручја Босанског Петровца. На сва Бојанина питања о донацији Слобо одговара лежерно и стручно. Објашњава јој да могу изабрати донацију од 5, 10 или 15 хиљада евра, с тим да се за прву не плаћа никаква такса, за другу 250 а за трећу 400 евра. Напомиње да треба пожурити са предајом папира о регистрацији фирме и уплатом таксе. Предлаже јој да њему директно у Београд у току дана донесу папире за фирми и кеш за таксу, а он ће све друго средити.
Вјерујући да их је неко препоручио из Удружења аутопревозника или Министарства саобраћаја и веза Р. Српске, гдје је Ненад радио прије одласка у приватнике, фасцинирана и Слобиним сазнањима о њиховој породици, Бојана га и не пита одакле му сви ти подаци.
У 09:32 Бојана Слоби шаље СМС: “Молим Вас да ли је потребно да имамо отворен девизни рачун?”. “Не, исплата је у КМ. Иде преко Сарајева”. Бојана га зове и обавијештава га да су се одлучили за највећи износ донације и да ће по сину послати папире и паре у Београд, а пошто јој је син млад и не познаје Београд, са њим ће путовати и њихов породични пријатељ. Слобо јој сугерише да је боље да син дође сам јер причу о донацији не треба ширити.
Око 11 сати син креће особним колима за Београд аутопутем преко Хрватске. У 11:20 Слобо шаље СМС Бојани “Није ме звао ваш син? “Он је кренуо, у Хрватској је, сад ћу рећи да вас зове? Или да вас зове кад уђе у Србију? “Може када уђе у Србију”. Ок, у реду! Поздрав”.
Сусрет између сина и Слобе десио се око 15 сати у центру Београда, испред Дома oмладине. Син зауставља ауто на цести, пали мигавце и из аутомобила Слоби предаје папире и 1.000 КМ. И не тражи кусур. Слобо му руком показује неки прозор на високој згради и говори му “Тамо је моја канцеларија. Ту ће твој отац у четвртак потписати уговор”. Син примјећује да је Слобо крезуб. Чим је извршио предају “пакета” јавља мајци да је обавио предају али да му Слобо не улијева неко повјерење због свог изгледа. Бојана истог момента зове Слобу на број са којим је са њим комуницирала до тада. Аутомат јавља да је корисник недоступан. Тек тада је постала свјесна да су жртве преваре и да су паре отишле у неповрат.
Други случај: Београд, уторак, 15. новембар 2022, јутро, око 9,30 сати. У канцеларији “Веритаса” звони фиксни телефон. Службеница диже слушалицу: “Добро јутро, овде Драган из Развојног фонда Србије. Треба ми господин Штрбац”, чује се угодан мушки глас који “цепа екавицу”. “Г-дин Штрбац још није дошао, а не знам ни да ли ће долазити данас”. “Можда ми и Ви можете помоћи. У фонду нам је остала једна нерасподјељена донација за носиоце пољопривредних газдинстава на подручју Београда. Постоји могућност да је доделимо без расписивања конкурса. Ја бих волео да то буде избеглица из Хрватске, па ако знате неког ко испуњава овај услов, проследите ми његов контакт”.
Службеница се сјетила Ђорђа, избјеглице из околине Бенковца, којем је отац убијен у “Олуји”. У то вријеме Ђорђе је имао само двије године. Назове га и преприча му разговор са Драганом из Развојног фонда Србије. Ђорђе је сагласан да се његов контакт прослиједи Драгану.
Истог дана у 10:43 Драган зове Ђорђа, који позив Ђорђе пропушта. Пет минута касније Ђорђе зове Драгана. Драган Ђорђу поновља оно што је већ раније саопштио службеници “Веритаса”, додајући да може бирати висину донације између 5, 10 и 15 хиљада евра. За ону од 5 хиљада не плаћа се ништа, за ону од 10 хиљада се плаћа 180 евра, а за ону од 15 хиљада 280 евра у динарској протувриједности на име неке таксе.
Ђорђе вјерује Драгану и због тога што је у њиховом “познанству” посредовао “Веритас” и што говори “по нашки”. Ђорђе се опредјељује за највећу донацију. Драган му предлаже да се састану што прије. Савјетије му да донесе папире од фирме и паре за таксу а он ће попунити формуларе и уплатити таксу. Предлаже му да се састану у близини његове канцеларије испред Дома омладине. Узгред му скреће пажњу да дође сам како се не би ширила прича о доноцији.
Ђорђе је на састанак из Сурчина дошао са колима у друштву са својом дјевојком. Зауставили су се у близини Дома омладине. Ђорђе је упалио сва четири мигавца, изишао из аута и човјеку који га је чекао предао папире за фирму и 32.000 динара. Драган је Ђорђу рекао да му је потребно 2-7 дана до потпуне реализације ове донације. Ђорђе је запазио да је Драган стар између 45-50 година, да је крезуб и да има кратку сједу браду и кратку сједу косу, напријед мало проћелав. Сусрет је трајао свега минуту а цијела “операција”, од првог контакта до предаје “пакета”, трајала је око два сата.
Два дана касније Драган се поново јавио на “Веритасов” фиксни телефон и замолио службеницу да му поново издиктира Ђорђев број мобилног пошто га први пут није добро записао. Након тога, у 9:39 Драган зове Ђорђа, са другог броја мобилног, и саопштава му да ће га позвати у петак или понедјељак у своју канцеларију на потпис уговора. Успут му напомиње да је један корисник одустао од донације коју би хтио такође додијелити неком избјеглици из Хрватске па ако зна неког са регистрованим пољопривредним газдинством да му да његов контакт. У том тренутку код Ђорђа се јавља трунка сумње, па му одговара да нема такав контакт.
Сутрадан Драган обавијештава Ђорђа да је све у реду са његовим предметом и да дође у понедјељак у 13 сати у његову канцеларију у Македонску 22. да потпише уговор а у уторак ће му бити пребачене и паре. Ђорђе је у понедјељак ујутро звао Драгана на оба телофонска броја. Корисник је био недоступан. Тог тренутка и Ђорђе је постао потпуно свјестан да је преварен.
Наравоученије: И Бојана и Ђорђе су свјесни да су жртве професионалног преваранта. Ни изгубљене паре не боле колико повређени его. Да им је неко причао да се њему десила оваква превара, рекли би му да је и наиван и похлепан и да се то њима не може десити. У почетку од срамоте нису никоме ни причали шта им се десило. Тјешили су сами себе да и нису много платили за наук. Да би заштитили и друге потенцијалне жртве овог и сличних превараната, ипак су прихватили мој приједлог и своја искуства испричали београдским инспекторима за преваре.
Veritas.info
Povezani tekstovi
