To dokazuju rezultati nedavnog popisa stanovništva u Hrvatskoj. Godine 2011. u Hrvatskoj je živelo 186.633 Srba, procentualno su činili 4,36 odsto stanovništva. Ove godine, rezultati popisa govore, u Hrvatskoj žive 123.892 Srbina, što u procentima iznosi 3,20 odsto stanovništva. Za deset godina nestao je 62.741 Srbin.
Mnoga mesta u Hrvatskoj u kojima su ranije Srbi živeli sada su pusta ili je ostalo po nekoliko staraca. Lika, Banija, Kordun, Dalmatinska zagora, Kninska Krajina, nekad srpski delovi Slavonije gotovo su bez ljudi. Hrvatska je u ozbiljnom problemu, što ne eliminiše problem Srba koji su još u Hrvatskoj.
U gradovima i opštinama gde su Srbi ranije činili trećinu stanovništva sad su ostali bez prava na svoj jezik i pismo, ali i bez učešća u lokalnoj samoupravi. Čak u četiri županije Srbi neće imati svog zamenika župana i to čak i u Primorsko-goranskoj, koja je do sada imala podnošljiv odnos prema nacionalnim manjinama.
Ćirilica odlazi iz Vukovara, gde je inače bila na udaru i pod najgrubljim pritiscima hrvatskih domoljuba. U Vukovaru, gde ih je deset godina ranije bilo 10.000, danas živi 6.890 Srba.
Bez svog jezika i pisma Srbi će ostati u Vrbovskom i opštini Donji Kukuruzari, kao i u mestima poput Pakraca. Neće imati ni zamenika gradonačelnika. Prava zagarantovana ustavnim zakonom Srbima će ostati u Vojniću, Krnjevu, Udbini, Donjem Lapcu, Biskupiji, Gvozdu, Njegoslavcima i još nekim mestima… Više od 50 odsto Srba je manje u Brodsko-posavskoj županiji, kao i u Sisačko-maslovačkoj, u poređenju sa popisom iz 2011. godine.
Svi politički analitičari u Srbiji i regionu su ove porazne podatke ocenili kako se Hrvatima ostvario „tisućljetni san“ da imaju državu sa Srbima na margini iz programa Franje Tuđmana. Mnogi zaboravljaju da ukupna antisrpska politika u Hrvatskoj traje od sredine 19. veka, koju su utemeljili Ante Starčević i Eugen Kvaternik, a kulminirala je u Drugom svetskom ratu u fašističkoj NDH i u građanskom ratu 1991–1995. u kojem je nestala SFRJ.
Devedesetih godina, u poslednjim trenucima Brozove SFRJ, Srbi u Hrvatskoj su činili gotovo 16 odsto stanovništva. Šta je pozadina nestanka Srba u Hrvatskoj?
Ratko Dmitrović, novinar i publicista, Ličanin, koji je izučavao vekovnu istoriju Srba u Hrvatskoj, autor nekoliko zapaženih studija na ovu temu, kaže da se posle građanskog rata u Hrvatsku vratila uglavnom staračka srpska populacija. Njihovo smanjenje registrovano u nedavnom popisu nastalo je prirodnom selekcijom, umiranjem, kao i ekonomskim iseljavanjem. Nešto malo tome je doprinelo i povezivanje porodica, dolazak i vraćanje u Srbiju i Republiku Srpsku. Veći deo „nestalih“ – jedna trećina – odselio se prema Evropskoj uniji jer ima njihove pasoše. I, možda baš ne cela jedna trećina, možda četvrtina, asimilovana je.
“Na temu asimilacije Srba u Hrvatskoj snimljen je dobar film Nebojše Slijepčevića, ’Srbenka’. Taj film je pokupio velike nagrade po Evropi, malo se ovde o njemu pričalo, ali Srbi u Srbiji neće da ga prikažu. Narativ se zasniva na sudbini desetogodišnje devojčice koja dolazi kući i plače, jeca. Majka je pita – šta je? A ona kaže – zašto vi meni niste rekli da sam ja Srbenka! Jadna ne zna ni da kaže Srpkinja. Jer su joj deca rekla – ti ne pripadaš nama, ti si Srpkinja. To je sjajno objašnjeno, ali kod Hrvata to je potpuno legitimno. Oni kažu – pa šta, i Hrvati koji odu u inostranstvo, stapaju se, asimiliraju, evo i Srbi ovde smatraju da treba da budu deo tog hrvatskog korpusa. Ali to je obavljeno ranije, veći deo. Sećate se one velike afere, kada je Pupovac u Saboru rekao da je u Hrvatskoj 10.000 dečice srpske prekršteno u katoličanstvo. I to je bio veliki skandal. To je ranije već obavljeno. Deca su u međuvremenu napunila 18 godina. Od oca i majke Srba, zbog straha, nipodaštavanja u društvu i straha da neće napredovati, oni su se izjasnili kao Hrvati. Dakle, bilo je iseljavanja i konverzije verske i nacionalne. To je 60.000 nestalo za deset godina”, kaže Dmitrović.
U Hrvatskoj ne nestaju samo Srbi. I Hrvata je sve manje. Pala je na ispod četiri miliona stanovnika – to je bila psihološka linija. Zvanično imaju tri miliona i 860.000 stanovnika. Ali je, prema procenama demografa, realno negde na tri i po miliona. Neki kažu čak i manje, jer veliki broj koji živi u inostranstvu izjasnili su se kao građani Hrvatske, često i onlajn. Tu su i Hrvati iz BiH koji imaju regularno dokumenta Republike Hrvatske.
Dmitrović podseća da je Tuđman, uz svesrdnu pomoć Slobodana Miloševića, uspešno rešio srpsko pitanje u Hrvatskoj. On dodaje da onim umnim Hrvatima Srbi mnogo nedostaju.
“Srpsko pitanje u Hrvatskoj je vrlo kompleksa tema i to se mora dubinski sagledavati. Hrvati veoma drže do vertikale državotvornosti, ona jeste činjenica, kreće u državnom smislu od Starčevića. Ali, Srbi su u mnogo čemu kroz istoriju oblikovali hrvatsko kulturološko biće. Na primer, himnu njihovu, to je opšte poznato, komponovao je Srbin. Prvi put je izvedena u srpskoj kući u Trgovu u kući jednog Bakića iz Gline. Kada pogledaš doprinos na književnom planu, pa u filmu, pa u pozorištu. Njihovo pozorište je utemeljio Miletić, jedan Srbin, pa onda nekoliko Cincara. Pa čuvenih muzičara – od braće Kalođera do Arsenija Dedića. Njihov kulturološki obrazac bez Srba je prazan. Oni su vrlo svesni toga. O tome priča i istoričar Tvrtko Jakovina, temeljan istoričar, jako realan i obrazovan čovek. Nestankom Srba Hrvati ništa nisu dobili. Narod osmuđen ustaštvom se raduje, uživaju u tome. A faktički Hrvatska je izgubila mnogo nestankom Srba. Plus, njima je u geostrateškom smislu potpuno prazan prostor Krajine. To je na nekim mestima 100 kilometara napuštene zemlje, a sa druge strane imaju muslimane u Bosni i Hercegovini i od Krupe odozgo imaju Republiku Srpsku. Njima je zaleđe problematično. Oni su geostrateški u ozbiljnim problemima…”, kaže Ratko Dmitrović, dodajući da je Milošević najveći krivac za sve o čemu govori. On je, dodaje, morao 1993. da prihvati autonomiju za Srbe u Hrvatskoj, čime bi se okončao rat, verovatno na svim jugoslovenskim prostorima.
“Ovo što se poslednjih dvadesetak godina događa sa Srbima u Hrvatskoj danas je jedan miran proces, mirna reka koja teče, koju ne treba ni kanalisati. Glavni udarac je obavljen početkom ’90-ih i 1995. godine. Milošević nje imao državničku viziju. Morao je 1993. da prihvati autonomiju za Srbe u Hrvatskoj, što mu je i nuđeno. Ali nije. I kraj priče. Danas bi bilo pola miliona Srba u Hrvatskoj i odlučivali bi ko će vladati u Hrvatskoj. Imali bi 30 poslanika u parlamentu”, završava Dmitrović.
Savo Štrbac, direktor Dokumentaciono-informativnog centra „Veritas“, kaže da se, uprkos mnogim saznanjima sa popisom stanovništva u Hrvatskoj, dogodilo nešto neočekivano. Demografi u Hrvatskoj, a i Srbi su se sa njima slagali, procenjivali su da će Srba biti negde oko 150.000, što bi značilo negde između 3,5 i četiri procenta.
“Međutim, na naše razočaranje njih je 3,2 odsto, skoro pa je dostignuta željena projekcija Franje Tuđmana i njegovog establišmenta iz ’90-ih kada su govorili, i to je bio plan, da se Srbi svedu na manje od tri procenta ukupne populacije, kada će za sva vremena biti rešeno srpsko pitanje u Hrvatskoj kao remetilačkog faktora”, kaže Štrbac.
Na naše pitanje zbog čega je došlo do pada od 62.741 srpskog življa u Hrvatskoj, gospodin Štrbac kaže da je na to uticalo više faktora. Prvi su neuslovi u kojima Srbi tamo žive. To je staračka populacija, kod koje ionako radi biološki sat.
“’Tihi egzodus’ traje sve vreme. Mi to u ’Veritasu’ tako krstimo. Hrvatski statistički zavod, isti ovaj koji objavljuje podatke o popisu, svake godine izbacuje migraciona kretanja hrvatskih državljana prema svim zemljama sveta. I odlazak i povratak. I bilo je godina u ovoj dekadi da na jednog povratnika iz Srbije u Hrvatsku dolazi 5,5 onih koji odlaze iz Hrvatske u Srbiju. To je taj tihi egzodus”, kaže Štrbac.
Povezani tekstovi
