БЕОГРАД, БАЊАЛУКА – Мој живот се дијели на онај пре и послије “Олује”. Иако нисмо могли ни сањати да ћемо наставити да живимо, наставили смо, а никада не смијемо заборавити шта нас је снашло. Ми не смијемо престати причати о данима августа 1995. године, јер немамо чега да се стидимо. Други имају.
Тако исповијест за “Глас Српске” почиње Ђурђица Драгаш, дјевојка која је са 21 годином, са мајком и сестром, била у избјегличкој колони, гледајући како да извуку живе главе и чекајући дан да се поново нађу у загрљају породице.
Тај трагични 4. август, али и дани послије, живе у њој 26 година, а ма колико јака била, поклекне једном годишње. Али не брише слике, јер и не жели. То јој је, практично, било друго избјеглиштво. Избјеглице су постали 1991, када су изашли из стана у Госпићу. Други пут потјерала их је “Олуја”.
Кренуле су из Коренице. Мајка, сестра и она. Имале су аутомобил, али ниједна од њих није знала да вози. Комшије су повезле, натрпали су свега у приколицу и онда је пукла гума неколико километара послије. Разбежали су се сви, а њих три остале.
- Покушавале смо да нађемо превоз. И успеле смо. Био је то неки камиочић и возиле смо се ту целу ноћ до Доњег Лапца. Једва смо стигли и одатле смо се, опет, у неком другом камиону пребациле до Бањалуке. Нудили су нам да идемо са њима до Србије, али нисмо хтеле. Остале смо да бисмо се нашле са татом и остатком породице. На ледини, на трави провеле смо два дана. И киша је падала. Не знате да ли је гори дан или ноћ. Сестра и ја смо ишле од трактора до трактора и гледале. Покушавале смо да нађемо тату. Касније сам нашла пошту, позвала тетку у Београду, која је рекла да се тата јавио однекуд. И тако смо сазнале да жив, а послије тога смо се нашли, и са њим и бабом, дедом и ујаком те кренули на трактору од Бањалуке до Војводине. На том путу, који је трајао седам, осам па можда и више дана, доживјели смо свашта. Било је и оних који нам нису хтели дати воду, ни продати хлеб, али и оних, као што једна породица у близини Дервенте, који нам нису дали да спавамо под ведрим небом. Мама, баба, сестра и ја смо отишле код њих. Ту сам се први пут окупала и преспавала у кревету – присјетила се она.
О ономе што се десило треба, подвлачи, причати и данас, сутра и увијек, јер српски народ нема чега да се стиди, а има ту неку чудну навику да се стиди и да стално размишља шта ће други рећи.
- Морамо да говоримо о томе и другима и нама самима, јер су многи од нас, на неки начин, раскрстили са животом пре “Олује” и труде се да се уопште не сећају и не размишљају о томе. Да се понашају као да ништа није било. Не може тако. Не можемо ни да живимо у прошлости, али не може човек да се одрекле своје прошлости. Нити треба – закључила је за “Глас” Ђурђица Драгаш, данас новинарка на Радио Београду, која увијек гледа да у ово доба године буде са најмилијима.
Њену судбину дијеле хиљаде прогнаних Срба. Представници институција и удружења која окупљају прогнане Крајишнике и упозоравају на етничко чишћење и јуче су подвукли да српски народ неће више ћутати о ужасу током акције “Олуја” и о “усташком дивљању” које је остало некажњено.
- Никада се неће поновити “Олуја” и никада више Срби у колонама неће напуштати домове и место где су рођени – рекао је министар унутрашњих послова Србије Александар Вулин.
Позив у Бусије
Централна комеморативна манифестација биће одржана вечерас на платоу испред храма Светих Кирила и Методија у земунском насељу Бусије на периферији Београда, гдје се скућио велики број крајишких Срба. Скупу ће, као и претходних година, присуствовати руководство Српске и Србије које је позвало све који могу да дођу поново у Бусије.
Povezani tekstovi
