PROTEKLO vreme. Slegle se godine. I decenije. Kozara se, Prijedorskim poljem, lagano spušta da se ogleda u Sani. Umije se i vrati u svoje visine. Da, gore, smiri dušu planina, tuga. Ovde u Potkozarju u Prijedoru, jaukala je Krajina devedeset pete, kao i četrdeset druge. I onda… i onda… bila zbirno mesto nesreće. Mesto srpskih zbegova. Naroda umaklog od sigurne smrti. Od ustaških, onih i onih koljača.
Više od pedest hiljada nesrećnih ljudi gonjenih “Olujom” slilo se u ovaj grad i okolinu. Više od hiljadu beba i dece do tri godine, bilo je u tim konvojima očajnika koji su se uvećavali iz dana u dan. Od početka avgusta do polovine septembra, njihove su bile škole, zadružni domovi.
Tvrde njive i hladno nebo kojim su se pokrivali. Bile su njihove trine pored puta. Prikolice. I plitki grobovi u kojima su sahranjivani od tuge presvisli krajiški domaćini. Njihovo je bilo sve gde su, izmučeni i očajni, mogli da plaču a da ih niko ne čuje – ovde je danima trajao hor plača.
“Novosti” dane i dane… i one dane… živele su njihove strašne sudbine. Pešačile kilometrima u tim strašnim kolonama. I, danas, kada se na ovom mestu okupe izgnani sa svojih ognjišta, otetih, u podsećanju na nemerljive srpske tragedije, biće jedna rana. Živa rana.
Vraćamo sećanje…
Osnovna škola u Prijedoru. Puna, da igla ne bi imala gde da padne. Ispred, kolona očajnika. Zaustavili prikolice. Konjske zaprege. Mladi čovek deli porcije nekakve čorbe. Ljudi, danima nisu videli koru hleba, ustručavaju se da pruže ruku. Uzmu porciju.
- Ne mogu sine, nisam gladna, daj ovoj deci – čuje se iz kolone.
Ponos u jezivoj muci je velik. Najveći. Srpski. Krajiški.
- Joj meni za mojom decom…
- Kućo moja, jooooj…
Onda su se jauci prenosili kao zaraza. Prenosili pa naglo utihli. Ovi ljudi nemaju više snage.
Ispred, žena u crnini. Privija uz grudi požutelu fotografiju i šeta od kraja do kraja kolone.
- Anđa Ćulum. Poludela za sinom Srđanom. Poginuo na ratištu. Ima još dvojicu. Ne zna gde su. Srđan je bio najmlađi. Čuo sam da su uhvaćeni i ubijeni – stiže nam šapat.
- Proteraše nas neljudi. Sad, kao nekad – glasan je Nedeljko Puzman iz Šipova. U uniformi je. – Tražim oca, mater. Ženu i decu. Mi, kao, ostali da čuvamo linije… Sunce im krvavo..
Dan odmiče. Dele se poslednje mrve – deci. Mleka više nema. Majke vode decu pod krave.
- Jesi l’ Neđo negde video moga sina iz Devetnaeste srbobranske? – pita Jela Božić. Tišina je odgovorila.
Neko preusmerava deo kolone prema barakama. Kolona se formira i kreće. Kao sprovod. Bebe i deca do sedam godina ostaju u školi. Stari i bolesni.
Mara Vujičić, sva u crnini. Jedva je uzlazila uz stepenice škole. Zastajala posle svakog stepenika. Više je vukla nogu za nogom, nego što je koračala. Pridržavala se uz drvenu ogradu, podignute glave. Kad je kročila na pločnik, žene spustiše decu iz naručja. Ljube joj ruku.
- Ima l’ štogod novo za ovog mog mučenika, Milane – upitala je mladića sa crvenom trakom oko rukava i pokazala na krupnog čoveka u uniformi, otupelog, povijenog. Pogleda u ništa.
- Ništa, baba Maro – ono što smo ti obećali neki drugi uselili. Na silu…
- Neću, valjda opet na ladinu u Dragočaj – pita.
Starica je gledala u obolelog sina, pa u – ništa.
- Devet sinova sam dala našoj vojsci, našoj borbi i državi. Prvo, Milojko. Pa, Stevan, Marko… Pero. Simo. Drago. Ljubomir, Dragomir… Pa Duško, moje čedo najmlađe. Šta ću sad sama sa ovim. Izgubi um za braćom…
Starica govori, ječe zidovi, ječi sve. Ona spusti ruku na sinovljevo rame. On joj se, kao dete, osmehnu. Ona steže crnu maramu, naglo i jako, kao da želi da se uguši.
Sutradan, Dragočaj, selo uz prijedorski put prema Novom. Kolone nadiru, upetrostručene. Ova slika se danima ne menja. Samo teče nesreća.
- Ne znamo ni kuda ćemo, ni kako ćemo – slušamo nešto nalik pitanju. A odgovora nemamo.
- Bolje da sam ostao i umro na svome – stiže nešto nalik kajanju. A stižu vesti da sve što je ostalo, živo zatečeno, više nije živo.
Ništa se, danima, ne menja. Samo žive slike prošog vremena. Od onih godina i onih decenija od kojih se Potkozarje nikad nije oporavilo. I, neće.
SRBIJA I SRPSKA – KOREN I STABLO
U PRIJEDORU će Srbija i RS danas, zajedno, obeležiti sećanje na žrtve “Oluje”. O značaju jedinstva srpskog naroda sa obe strane Drine, Milorad Dodik je govorio početkom avgusta ‘95. Bio je tada šef Kluba nezavisnih poslanika u Narodnoj skupštini RS.
Iz intrvjua koji je dao za “Novosti”, izdvajamo Dodikovu poruku rukovodstvu RS i javnosti:
- Mi smo (nezavisni poslanici, prim. aut) Srbiju i Juoslaviju uvek smatrali korenom, odnosno, stablom srpskog naroda – kazao je. – Kada se grana odvoji od stabla, ona se brzo osuši. Da se to ne bi dogodilo RS, kao što se zbivalo u većem delu RSK, njeno rukovodstvo mora da se “nakalemi” na rukovodstvo Srbije i Jugoslavije. Konci srpskog nacionalnog pitanja moraju se uplitati i vući u jednom centru. U protivnom, klupko naših nacionalnih interesa biće sve zamršeniji i sve teže za rešenje.
Milena Marković
Povezani tekstovi
