Slučaj “Petrovačka cesta”, kada je u avgustu 1995. godine hrvatska vojska bombardovala bespomoćnu kolonu srpskih izbjeglica iz Krajine, za Hrvatsku predstavlja strateško pitanje. I to je ne samo zbog očuvanja izgrađenog mita o “Oluji” već i samog domovinskog rata. Eventualno suđenje razotkrilo bi sve te mitove i pokazalo da se, u stvari, radilo o klasičnom udruženom zločinačkom poduhvatu, koji je imao za cilj etničko čišćenje Srba sa tih prostora.
Kaže ovo u intervjuu za “Glas Srpske” beogradski advokat Dušan Bratić, zastupnik porodica žrtava sa Petrovačke ceste, otkrivajući da Hrvatska u posljednje vrijeme otvoreno Srbiji predlaže trgovinu, odnosno nudi na prodaju svoj najvažniji predmet u istoriji – slučaj “Banski dvori”, u kojem su oficiri JNA optuženi za atentat na Franju Tuđmana, u zamjenu za odustajanje od suđenja hrvatskim pilotima u slučaju “Petrovačka cesta”.
- Svi prikupljeni dokazi govore o zločinačkoj nameri. Obe izbegličke kolone osmišljene su na brionskom sastanku. One nisu bile slučajne i spontan čin srpskog naroda. Kako ne bi ostavili krvave tragove u Hrvatskoj, njihovo granatiranje izvršeno je u BiH. To je, između ostalog, bila poruka Srbima da više nisu poželjni i da ne razmišljaju o eventualnom povratku. Pogledajmo samo transkripte razgovora hrvatskih generala sa Tuđmanom, a koje ste, koliko mi je poznato, i vi objavljivali. Svi oni ruše navodnu čistotu domovinskog rata i nedvosmisleno ukazuju da je postojala genocidna namera. Izvođenje ovih dokaza pred sudom imalo bi nesagledive posledice po Hrvatsku. U Zagrebu su svesni toga, te na sve načine žele sprečiti suđenje u Beogradu, pa u poslednje vreme predlažu i pomenutu trgovinu – kaže Bratić.
GLAS: Zašto ovaj sudski predmet više od godinu dana tapka u mjestu?
BRATIĆ: Veće za ratne zločine Višeg suda u Beogradu odbilo je da odlučuje o suđenju hrvatskim pilotima u odsustvu. I to je najveći problem. Sud odluke donosi rešenjima i presudama. Službenim beleškama se ne sudi. Ovo veće je bilo dužno da donese odluku kojom se odbija predlog tužilaštva ili prihvata. Nema trećeg. Oni su umesto toga službenom beleškom vratili ovaj predmet faktički na početak, dok Hrvatska ne obavesti srpske vlasti da je uručila osumnjičenim pilotima sudske pozive. Takvo postupanje ovog veća ima elemente krivičnog dela, jer ono svesno ignoriše to što su hrvatske vlasti već odbile nešto tako. Hrvatska ne priznaje optužnicu protiv četvorice pilota za raketiranje srpske izbegličke kolone. Budući da je tako, logičan je sled da vlasti odbijaju predati sudske pozive ljudima koji se u njoj terete po komandnoj odgovornosti. Ono što, međutim, nije jasno jeste zašto se tim pilotima ne sudi u odsustvu.
GLAS: Da li je možda neko umiješao prste sa strane?
BRATIĆ: Radi se o specifičnom vidu uticaja i to veoma efikasnom u ovo današnje vreme. I Hrvatska je vešta u tome. To se u praksi zove – psihološki kontakt. Kada predstavnici Hrvatske, koja je članica Evropske unije, permanentno putem medija Srbiji šalju poruke kako će ona biti kažnjena zbog toga što se drznula da pokrene ovaj sudski postupak, šta onda možemo očekivati od sudija? Samo to je dovoljno da moralno nestabilne i plašljive sudije pokleknu, a da ne govorimo i o drugim stvarima, o kojima u ovom trenutku možemo samo da nagađamo.
GLAS: Kakva su Vaša iskustva sa pravosudnim institucijama u BiH, u kojima se takođe vodi istraga o ovom zločinu?
BRATIĆ: Nedavno sam dolazio do Tužilaštva BiH, odjeljenja koje se bavi ratnim zločinima. Tražio sam uvid u spis predmeta “Petrovačka cesta”. Tom prilikom razgovarao sam sa nadležnim tužiocem Izetom Odobašićem. U razgovoru s njim počeo sam da shvatam o kome se radi. Taj čovek je 1991. stupio u hrvatsku obaveštajnu službu, koju je formirao admiral Davor Domazet Lošo. Taj posao odradio je tadašnji pomoćnik komandanta Petog korpusa za pravna pitanja Himzo Ezić, koji je inače formirao prvu ćeliju SDA u Bihaću, ali i HDZ-a. On u julu 1991. odlazi u Zagreb, gde ga prvo prima Josip Bojkovac, a onda i Domazet.
GLAS: Šta se tada desilo?
BRATIĆ: Domazet tada Eziću daje kodno ime Rođak, uručuje sredstva veze, ali i daje uputstva za delovanje, što je podrazumevalo osmatranje jedinica bihaćkog korpusa JNA, ali i poletanja sa vojnog aerodroma Željava. Ezić je tada dobio zadatak i da napravi obaveštajnu mrežu na području Krajine. Da skratim, među tim obaveštajcima je bio i Odobašić, koji danas radi u Tužilaštvu BiH.
GLAS: Odakle sve to znate, možete li otkriti, jer se radi o ozbiljnim optužbama?
BRATIĆ: Imam u posedu dokumenta hrvatske službe za ratne zločine i vojne policije. Radi se o službenim beleškama nastalim tokom formiranja predmeta granatiranja Banskih dvora u Zagrebu. Oni su tom prilikom obavili razgovor i sa Himzom Ezićem, koji im je sve to ispričao, pa i da su poleteli avioni sa Željave koji treba da dejstvuju po Banskim dvorima. Nakon tog iskaza službenici koji su vodili ovu istragu odlaze do Domazeta, koji im sve to potvrđuje. I pazite kakvu situaciju imamo – da u Tužilaštvu BiH sedi jedna takva osoba, sa takvom ratnom prošlošću. Kasnije sam saznao da je taj tužilac, gde god su poginula dva ili tri muslimana, podizao optužnice za genocid. Oni i danas vode rat protiv Srba, ali drugim sredstvima.
Slučaj “Krstičević”
GLAS: Prije par godina podnijeli ste krivičnu prijavu protiv generala Damira Krstičevića zbog ratnih zločina nad srpskim civilima na području Jajca. Šta je sa tim predmetom?
BRATIĆ: Tužilaštvo za ratne zločine u Srbiji dosta je impotentno. U njemu, nažalost, rade neki kadrovi sumnjivog morala, ali i nestručni ljudi. Zbog toga se verovatno ništa ne radi po ovom predmetu iako sam u haškim dokumentima našao dovoljno dokaza koji bi doveli do optuženja Damira Krstičevića. Ako tome dodamo da postoji i jedan broj sudija koji ne žele da sude u predmetima ratnih zločina na području BiH i Hrvatske, postavlja se pitanje kuda mi to idemo i gde ćemo na kraju stići.
Veljko Zeljković
Povezani tekstovi
