ПРИЈЕДОР – Дјеца, нас двадесетак, играмо се поред колоне која је застала на Петровачкој цести. Одједном чујемо како авион надлијеће. Помислих, то су неки пријатељи, дошли да нам помогну. Али ту радост убрзо прекиде експлозија која нас баци на земљу. Сљедеће чега се сјећам су ријечи мог брата: “Јеси ли жив, повријеђен?”
Овим ријечима с тугом у гласу присјећа се дешавања из избјегличке колоне настале током “Олује” Драган Маленчић, тада 12-годишњи дјечак.
Ни данас, након 28 година, као одраслом човјеку није му лако да се сјећа дешавања од 4. августа 1995, када је започела хрватска војно-полицијска акција на Републику Српску Крајину.
- Било је мучно. Тај 4. август остао ми је урезан у сјећање. Са родитељима сам живио у Кореници, али тог дана нисам био код куће, већ код баке која је живјела у селу Врело. Ту је био и чешки батаљон УНПРОФОР-а. Као дјечак помислих: “Добро је да сам код баке, овдје је сигурно, Хрвати нас неће гранатирати” – присјећа се Маленчић за “Глас Српске”.
Међутим, ускоро се добро зачуо хук граната, на основу којих су закључили да су хрватски војници пробили линију јер су гранате падале близу чешке базе УНПРОФОР-а.
- Да је тако било, убрзо смо се увјерили јер смо добили информацију да су они пробили линију и да су ушли дубоко у територију Републике Српске Крајине. Гранатирања су била све чешћа. И ја, заједно са братом и његовом супругом која је тада била трудна, одлазим до села Језерца у нади да тамо неће бити гранатирања. Међутим, око 20 часова тог 4. августа речено нам је да је Република Српска Крајина пала и да морамо да идемо – сјећа се Маленчић.
У сумрак те вечери долазе аутобуси по људе из села Језерца, а он се заједно са братом и његовом супругом враћа до баке, која са њима креће до Коренице, гдје затичу празну породичну кућу.
- Мојих родитеља није било. Кућа је била празна. Нисам тада ни знао гдје су. Тада, те вечери, креће пут пун неизвјесности. Након Коренице дошли смо до Лапца. Ја сам био у аутомобилу са баком и тетком. Брат и његова супруга су отишли испред нас. Међутим, нама се аутомобил покварио па ме тетка пребацује код неких људи, које и не познајем. Даље пут настављам с њима и након неколико сати стижемо у Доњи Лапац, гдје сам угледао своје родитеље на трактору и њима се придружио – присјећа се Маленчић.
Најтрауматичније искуство за њега било је гранатирање колоне на Петровачкој цести.
- Стојимо у колони и чекамо. Не знам зашто смо застали. Угледао сам дјецу како се играју поред колоне. Придружио сам им се, али нашу игру прекинула је експлозија. То је било свега неколико метара од нас. Та експлозија бацила нас је на земљу и осјетио сам топлину. Сљедеће чега се сјећам су ријечи брата: “Јеси ли жив, повријеђен” – наводи Маленчић и додаје да слике мртвих и рањених ни данас не блиједе.
Како прича, људи у колони углавном су били гладни, а трактори и аутомобили остајали без горива.
Да постоји људскости, осјетили су у Санском Мосту, гдје су стигли 8. и 9. августа. Ту су им, присјећа се, људи убацивали храну у приколице, али и звали их на ручак, док су, с друге стране, у појединим мјестима затварали врата кућа.
- Негдје пред Београдом тешко сам се разболио, након чега ме преузимају тетка и тетак. Завршио сам у болници. Након пет, шест дана пробудио сам се. Наравно, прошло је много од тог буђења до састанка са родитељима јер су они завршили у Ваљеву, гдје смо провели неколико мјесеци. Након тога се враћамо у Приједор, одакле је родом мој отац. Ту смо и данас – наводи Маленчић.
Додаје да оде понекад у Кореницу, али то није то.
- Ту више не живи мој народ, већ други људи. Није то то. Страшно је то што нам се десило, а то зло није кажњено како заслужује – закључио је Маленчић.
Хрватска је 4. августа 1995. године војним и полицијским снагама напала Републику Српску Крајину, територију формално под заштитом мировних снага УН, а током погрома “Олуја” протјерано је 250.000 Срба, убијено више од 1.800 лица и спаљено око 22.000 српских кућа.
Погром “Олуја” званично је трајао четири дана, а завршио се падом Републике Српске Крајине и успостављањем хрватске контроле над том територијом. Међународни кривични трибунал за бившу Југославију у првостепеној пресуди хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу окарактерисао је погром “Олуја” као удружени злочиначки подухват, с циљем трајног и присилног протјеривања највећег дијела Срба из Републике Српске Крајине.
Међутим, у другостепеној пресуди такве тврдње су одбачене и хрватски генерали су ослобођени свих оптужби, уз наводе да у Крајини јесу почињени тешки злочини над Србима. Трибунал је утврдио да су хрватска војска и специјална полиција починиле велики број злочина над српским становништвом, првенствено након оружаних напада.
Међународни суд правде је у фебруару 2015. одбацио међусобне тужбе Хрватске и Србије за геноцид, утврдивши да су се током и након “Олује” догодили злочини који би могли бити елементи геноцида, али да “није доказана специфична геноцидна намјера”. У Хрватској се 5. август слави као “дан побједе и домовинске захвалности”, док је у Србији и Републици Српској 4. август дан жалости и сјећања на прогнане и убијене Србе.
Директор Института за савремену историју Предраг Марковић каже да је прослава “Олује” у Книну бизарни догађај и да је Хрватска вјероватно једина земља у Европи којој је национални празник то што су испразнили готово трећину своје територије од становништва.
- Они их нису побили као што су хтјели у Другом свјетском рату, али тамо Срба практично више нема. Значи, они славе нестанак становништва са трећине своје територије. Ја не знам други такав национални празник у Европи – рекао је Марковић.
В.д. директора Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Српске Виктор Нуждић рекао је за “Глас Српске” да је “Олуја” била круна плана за свођење Срба на статистичку грешку, да би се касније свесрдно радило на томе да им буде спријечен повратак.
Нуждић указује и да брутални злочини, који су тада почињени, ни до данас нису добили судски епилог јер, очигледно, српске жртве су Хашком трибуналу, али и овдашњем правосуђу потпуно неважне и посматрају их у великој мјери као “тек спорадичне инциденте”.
Тихи егзодус
Директор “Веритаса” Саво Штрбац рекао је да је већ 28 година прошло, а нису пописане све жртве “Олује”, као ни претходних акција хрватске војске.
- Имамо 1.893 жртве, међу њима је 65 одсто цивила. Број жртава у цијелом рату је много већи – рекао је Штрбац.
Истакао је да Тужилаштво БиХ води предмет у вези са бомбардовањем колоне цивила на Петровачкој цести и код Сводне, али нема оптужнице, јер Хрватска неће да пошаље имена пилота.
- Отворен је тај случај у Београду, Србија је подигла прву оптужницу. Проблем је што Хрватска не признаје оптужницу из Србије – навео је Штрбац додајући да и данас траје тихи егзодус Срба из Хрватске.
Маријана Миљић Бјеловук
Povezani tekstovi
