Како се десило да вајна „седма сила“ тек после ослобађајуће пресуде хрватским генералима нађе за сходно да завапи за чашћу и поштењем?
Да ли је српски етар постао слободнији оног часа када је Драган Бујошевић подигао глас на Наташу Кандић? Он, оцвали каријериста начисто излизан услед пречестог тумбања по грубим рукама моћника којима се лично препродавао, скоро па да је урлао на њу, својеврсну слику Доријана Греја што упорно и злослутно остаје непромењена док Србија око ње одумире искасапљена неправдама колико и живим ранама!
Навикла да шамара и вређа и понижава свакога ко јој изусти ма и реч против хашке немани, Наташа Кандић била је видно затечена у протеклом издању „Става Србије“ на „Првој“, док је водитељ емисије виком покушавао да је примора да се барем мало замисли над гадостима које јој излећу из уста дресираних да оправдава сваки и један злочин, морални или физички, почињен над Србима. Да ли је том приликом, дакле, у емисији посвећеној ослобађању хрватских генерала Анте Готовине и Младена Маркача, у српски јавни простор најзад продрло одавно сањано преиспитивање погубног, безалтернативног хитања у загрљај осведоченим непријатељима?
Да ли је српски етар постао отворенији тиме што је Љубица Гојгић најзад нашла фреквенцију на којој може без превеликог зазора да говори о Хашком трибуналу и о тамошњем изругивању свакој претпоставци правде?
Годинама већ запослена на Б92, за коју је извештавала управо из Хага, Љубица Гојгић такође је, уз Наташу Кандић и адвоката Бранислава Тапушковића, гостовала у Бујошевићевој емисији, на тему прикладно названу „Хашка неправда“. Када год је добила реч, Љубица Гојгић користила је прилику да – рекло би се искрено или барем непрорачунато – из душе избаци све што јој се тамо таложило још од како се први пут непосредно сусрела са Хагом. Добили смо тако од ње неке увиде који су нам раније, у њеним извештајима за матичну кућу, углавном ускраћивани, ко зна чијим пропустом и кривицом: увиде у јавашлук, једностраност, једноумље и злонамерност свих хашких служби, а нарочито тужилаштва и судија.
Мислите ли да је то био корак који је све ово време недостајао српском ововековном новинарству да се коначно издигне из ропског служења суманутим политичким замислима, попут оне да Европа нема алтернативу?
Да ли је српски етар постао мање туђ оног тренутка када је једна прогнаница из Крајине, у међувремену стасала у водитељку на РТС-у, престала да сакрива трауму коју је тај прогон оставио на њу? „И ви сте, као и ја, били у тој избегличкој колони у августу 1995. године“, рекла је Весна Дамјанић Бранковић обраћајући се Сави Штрбцу, кога је, заједно са Љиљаном Смајловић и Томиславом Вишњићем, угостила у емисији „Око“ у петак, 16. новембра. Мислила је на колону потеклу из „Олује“, успут још и бомбардовану из авиона којима, сматра Хаг, изгледа нико није управљао док су смртоносни товар изручивали по главама крајишких прогнаника.
На РТС-у је, дакле, запослен неко ко више неће да ћути о страхотама непосредно доживљеним у драматичним ратним данима. И то не само на РТС-у, већ у информативној редакцији којом главом и брадом руководи Ненад Љ. Стефановић, још један из плејаде новинара који су „славу“ стекли наводним извештавањем из Хага, мада је то било све само не извештавање, много пре пуко превођење и стилско прерађивање званичних хашких извештаја.
Био је то збиља несвакидашњи водитељски иступ, што не рећи и дирљив, мада кратак и сажет у једну реченицу.
Заиста, непосредно искуство жене која је, као девојчица, прошла кроз описани пакао, а овом га приликом сабила у суздржано изговорено, али ипак потресно питање, упечатљивије је од ма којег филмско-документарног приступа.
Да ли је, према томе, РТС најзад почео да збацује југословенске, регионалне и европске окове, у које се, самовољом владајућег руководства, самостално заробио?
О чему говори чињеница да је Јавни сервис реаговао брже него икада у скоријој прошлости, па уприличио вечерњу емисију о нечему што се догодило преподне истог дана? Поменуто „Око“ приказано је, уживо, свега неколико сати пошто је обнародована одлука Жалбеног већа Хашког трибунала да ослободи Готовину и Маркача. Да ли је то сањани знак да се РТС смиловао да почне да служи једине које би и смео и морао – грађане Србије, одане матичној држави и животно заинтересоване за њену добробит?
Привлачно би било одговорити потврдно на сва напред наведена питања. Утолико привлачније, што су поменути примери родољубиво одмереног телевизијског понашања били само неки од многих који су се прошлог викенда смењивали пред нашим очима као на траци. Као да је тих дана српски ТВ кадар пожелео да исправи и надокнади све неистине и пропусте из протекле деценије незапамћеног медијског терора.
Да, јесте привлачно, али можда би било мудрије да се уздржите од усхићења и наставите да посматрате данашњи српски медијски простор као ништа мање окупиран него јуче. И да непрестано држите на уму најчудноватију од свих чињеница: стихијску истовременост набројаних иступа. Од како постоји, Хаг сеје ли сеје неправду за неправдом и увреду за увредом, али је вајна „седма сила“ тек сада нашла за сходно да завапи за чашћу и поштењем, и то углас са политичком кликом која је пресудно и допринела овако понижавајућем стању у којем се Србија налази?!
Можда ово проговара озлојеђеност и намћорлук, али водите рачуна о томе да ви о Хагу све то мислите одвајкада, а да се вајна „седма сила“ тек сада сложила са вама. Да парафразирамо српског премијера Ивицу Дачића: ви са Готовином и Маркачем, и осталим хрватским крволоцима, и Хагом, и америчко-европским покровитељима тог „правосудног“ монструма, ратујете одавно; није ли необично што се оволики сада наводно утркују да вам се у том ратовању придруже?
Поготово када се сетимо колико су нам странци – једини кадри да нареде овако широку акцију критиковања дотле заштићеног Хага – у прошлости вешто отварали јужни фронт када год бисмо се усредсредили на западни, и обрнуто?
Миодраг Зарковић
Povezani tekstovi
