Zagreb – Predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo boraveći minule nedelje u Zagrebu pohvalio je Hrvatsku za učinjeni napredak u ostvarivanju preduslova za konačno okončanje pregovora o priključenju EU, ali ničim nije potvrdio da bi to zaista moglo da se ostvari krajem juna ove godine što toliko priželjkuje državni vrh.
Sve je više indicija da će se to ipak desiti neodređen broj meseci kasnije, a zašto je to tako možda ilustruje i slučaj Milice Miladinović iz Zagreba, jedan od mnogih sličnih koji ukazuju da hrvatska država ipak još nije spremna da ispuni sve ono što tako lako verbalno obećava a tiče se povratka građana srpske nacionalnosti izbeglih i prognanih tokom proteklog rata.
Do 1991. godine Milice Miladinović je s porodicom, suprugom i decom, mirno živela u stanu u Gruškoj ulici, u kojem su imali stanarsko pravo. Milica je radila u trgovačkom preduzeću iz Zadra, a suprug je bio oficir JNA. Nisu ni pomišljali na odlazak iz Hrvatske kada se ona počela osamostaljivati. Štaviše, suprug je napustio vojsku kada mu je rečeno da će možda morati da puca iz kasarne u kojoj je služio u gradu. Tokom avgusta doživela je prvi šok.
„Jednog dana rekli su mi na poslu, u trgovini u kojoj sam radila, da mi tu nije mesto i da više ne moram da dolazim na posao. Bila sam u šoku, ali to je bio tek početak. Posle par dana nekoliko uniformisanih osoba iz ZNG provalilo je u naš stan i isteralo nas. Rekli su nam da nam u Hrvatskoj nije mesto. Sklonili smo se kod prijatelja i pokušavali da se vratimo u stan, ali je brava već bila promenjena”, kaže ona i dodaje da su „pozvali u pomoć policiju”, ali slično im je rekao i policajac.
Otišli su prvo u Bosnu, a zatim u Srbiju. Prošla je skoro decenija dok se prilike nisu donekle smirile, a kad je Račan preuzevši vlast 2000. godine pozvao srpske izbeglice i prognanike da se vrate u Hrvatsku krenula je i Milica Miladinović. U međuvremenu brak joj se raspao, deca odrasla i otišla svojim putem.
Kada se vratila u Zagreb saznala je da joj je sudskom presudom oduzeto stanarsko pravo pa time i stan, ali je imala i drugu mogućnost – vikendicu u vlasništvu kod Stubičkih toplica nedaleko Zagreba.
Međutim, država je njeno vlasništvo dodelila na privremeno korištenje izvesnom Mirsudinu Nikšiću, hrvatskom borcu, koji je kuću skoro razrušio prilagođavajući je svojem naumu i potrebama. Čak je u tome naumu zašao i u susednu parcelu.
I tada počinje Miličina pravosudna kalvarija, koja je često imala odlike pravosudne farse. Neverovatnom upornošću stizala je do svih organizacija za ljudska prava, obraćala se svim relevantnim međunarodnim organizacijama i institucijama koje imaju svoje kancelarije u Zagrebu, svuda je od njih dobijala podršku, ali ništa nije pomoglo da ostvari svoje pravo.
Kada je dobila presudu da joj se vrati kuća Nikšić je to blokirao tužbom za nadoknadu svih troškova koje je imao devastirajući njenu imovinu. Iako je to učinio i bez dozvole države koja mu je tuđu kuću dala na korišćenje (sada se „zaboravlja” da je u početku Tuđmanova vlast obećavala takvima da će dodeljena im srpska imovina posle deset godina postati njihovo vlasništvo) i bez dozvole vlasnika kuće sud u Zlataru je presudio da ona mora da mu nadoknadi sve troškove koje je imao preuređujući kuću i još kamate na to.
Umesto da zaštiti pravog vlasnika, država ju je na taj način još kaznila. A još se utvrdilo da je Nikšiću još 1998. država obnovila porodičnu kuću u Novskoj, pa da prema tome i nije imao pravo da mu se dodeli i Miličina kuća.
Sve to nije pomoglo da Milica do danas ostvari svoje pravo. Na njenu stranu stao je i ombudsman Jurica Malčić ocenjujući da je „postupanje nadležnih tela bilo pristrasno i pogodovalo privremenom korisniku, a na štetu vlasnice, čime su njena prava ozbiljno povređena”.
Milica je ponudila nagodbu državi da joj dodeli odgovarajući stan u vlasništvo, a ona će odustati od zahteva za vraćanje stana na koji je imala stanarsko pravo i kuće u Stubičkim toplicama. Na to je stigla protivponuda da joj se za njenu kuću i stan čije vraćanje traži dodeli stančić od 35 kvadratnih metara u najam.
„Misle valjda da sam poludila. Isterali su me iz stana i vikendice, 20 godina se potucam, 11 godina čekam da se uzurpator iseli iz moje kuće, presudili su da mu moram platiti preko 40.000 evra za ono što je navodno potrošio – i sad bi to rešili tako da me smeste uz plaćanje najamnine”, kaže ona i ne odustaje od svoje borbe za pravdu i najavljuje završni korak – Sud za ljudska prava u Strazburgu.
Povezani tekstovi
