Из овог краја су и Звездини већ легендарни фудбалери Милан Борјан и Милош Дегенек, обојица деца из избегличке колоне. Августа 1995. Милан је имао шест година, а Милош годину и по. И пре њих су Срби са Далматинског Косова били жестоки звездаши
Недавни напад на Србе у Уздољу код Книна за време одигравања фудбалске утакмице између београдске Црвене звезде и бернског Јанг бојса поприлично је усијао политичку атмосферу и у Хрватској и ван ње. Пале су и тешке речи. Милорад Пуповац, председник СДСС-а и неспорни ауторитет преосталих Срба у Хрватској, два дана по инциденту изјављује: „Не бих желео да ова земља доживи исто оно искуство које је имао један покушај у 20. столећу да се створи хрватска држава, а који је колабирао са срамотним крајем зато што је био темељен на мржњи и насиљу према Србима”. Наредног дана, поводом Европског дана сећања на жртве свих тоталитарних и ауторитарних режима, председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић поручује да осуђује ненародне тоталитарне режиме, комунистички и усташки, једнопартијску страховладу, и „великосрпски тоталитаризам и његову агресију на Хрватску”. А дан касније и председник Србије Александар Вучић одговара да је „разумљиво” зашто су се Срби побунили против хрватских власти почетком деведесетих и да не може одговор на све бити „великосрпска агресија”.
И док траје „борба речима” на високом нивоу, хрватска полиција „интензивно” трага за нападачима на Србе и Звездине навијаче у Уздољу.
И није ово први злочин из мржње у овом далматинскокосовском селу, у близини којег се налази манастир и заветни храм Света Лазарица, посвећен Косовском кнезу Лазару, који је и освештан на 500. годишњицу Косовске битке и код којег је на 600. годишњицу Косовске битке започела „побуна крајишких Срба”.
Злочин се десио и 6. августа 1995, у току „чисте као суза ослободилачке војноредарствене” операције „Олуја”, како јој тепају сви хрватски функционери. Тога дана три хрватска војника из састава 142. Домобранске пуковније ушла су у небрањено и скоро напуштено село, у којем су затекли десетак људи, углавном старијих, које су окупили и повели у камп УН у Книну. Војник који је остао да их чува док не дође превоз у једном моменту је у њих, док су мирно седели поред пута, испалио рафал из аутоматске пушке. Претходно је говорио „’ајде да их докрајчимо, оладиће нам се јањетина”. И отишао је а да ни проверио није да ли су сви мртви.
Босиљка Шаре се, иако тешко рањена, придигла и пришла до свог мужа Крстана (62), који је већ био „поплавео” и који јој је рекао „мени нема помоћи, а ти бежи у шуму”. И успела је да побегне, да преживи и сведочи о овом догађају, најпре у „Веритасу”, а затим и пред хашким истражиоцима.
И хашка сведокиња бр. 3, која је из групе присилно издвојена док су сви били живи, кад се вратила у друштву једног хрватског „часника”, видела их је на гомили поред које је рањени Крстан клечао, али је њен „часни” пратилац окренуо ауто на другу страну.
По сведочењу још једног хашког сведока, Драгутина Јуњге, који се на време сакрио и преживео, лешеви побијених, међу којима је био и Крстанов, остали су на месту злочина још четири дана. Видео је и да су у наредних десетак дана хрватски војници опљачкали па запалили скоро све куће у селу – од око двеста, само су три „преживеле”. У својој кући изгорела је и старица Сава Шаре (80). Пре него што су запалили њену кућу, један хрватски војник је ушао у њу и по изласку саборцима добацио: „Унутра нема ничега, само једна непокретна старица”.
Пре две године Срби су у Уздољу подигли спомен-плочу на којој су ћирилицом исписана, поред поменутих Крстане и Саве, и имена осталих жртава: Берић Стеван (61), Берић Јања (62), Берић Ђурђија (75), Ћосић Милош (72), Шаре Милица (73) и Шаре Јандрија (63). Иако су све наведене чињенице као неспорне утврђене пред МКСЈ и МСП, за овај злочин још нико није осуђен ни пред домаћим ни пред међународним судовима.
У Уздољу је 1991. по званичном попису становништва живело 767 житеља, од којих само један није био Србин. У време последњег напада, у овом селу, према подацима са терена, живело је стотинак Срба, што је много више него у суседним селима Звјеринцу и Риђанима, која са Уздољем народ зове Далматинско Косово.
Из овог краја су и Звездини већ легендарни фудбалери Милан Борјан и Милош Дегенек, обојица деца из избегличке колоне. Августа 1995. Милан је имао шест година а Милош годину и по. И пре њих су Срби са Далматинског Косова били жестоки звездаши. У Другом светском рату из ових села било је доста и четника који су се 1945. са попом Ђујићем разишли по свету, којима су се педесет година касније прикључили и прогнаници из „Олује”. Потомци и једних и других почели су последњих неколико година у већем броју да се враћају на очевину и дедовину и обнављају имања.
Уверен сам да су организатори за мету напада изабрали баш Уздоље како би спречили поновну „великосрпску агресију” и на Далматинско Косово и на целу Хрватску. Уверен сам и да би свака полиција на свету, на основу познатих чињеница, за 24 сата открила и нападаче. Па тако и хрватска, када би заиста то и хтела.
Политика, 01.09.2019, електронско издање
Povezani tekstovi
