Пре неки дан налетих на текст из загребачкг “Јутарњег листа” под насловом “Зубак против Хрватске у спору вриједном милијарде долара: ‘Спасио сам државу, ишао код Руса и Гадафија, донио сам С-300!'”, који прочитах са великом пажњом и знатижељом да дознам шта се десило с тим моћним ракетним системом, који сам први пут видео у ТВ преносу на војној паради у Загребу, одржаној 30. маја 1995. поводом хрватског Дана државности.
Присетих се да је на тој паради, која се одржавала непун месец дана по акцији хрватских оружаних снага на САО Западну Славонију, која је била у саставу РСК, уз то и заштићена зона УН позната као “Сектор Запад”, највећу пажњу привукао управо ракетни систем под ознаком С-300, који може “да руши све летелице на висинама од 20 метара до 27 километара и на удаљености од 200 километара”, који, успут речено, ни до данас није успела да добије Србија.
Управо о томе и пише уводно поменути текст, који ме додатно мотивисао да потражим и друге изворе на ту тему, о којој су релативно често извештавали медији у региону, а највише хрватски.
Тако су у априлу 2017. сви медији у региону, укључујући и српске, пренели вест из загребачког дневника “Вечерњи лист” да је тадашњи амбасадор Руске Федерације у Хрватској Анвар Азимов позвао у амбасаду на разговор Звонка Зубака, хрватског бизнисмена који се бави трговином оружја и који је у време рата у Хрватској био члан групе људи која је путем своје фирме “Винсли фајнанс лимитед” била главни снабдевач Хрватске оружјем, како би га питао где су нестале ракете из система С-300, који је Русија у првој половини деведесетих година прошлог века испоручила Хрватској. Повод за разговор са Зубаком био је, по писању тог листа, како би Азимов сачинио попис целокупног оружја које је преко Русије од 1992. па све до 1997. стизало Хрватској, којим пописом Русија, иначе, располаже али да јој је потребна и додатна потврда. Лист наводи и да је том приликом руски амбасадор казао “да је Русија разочарана геополитичком опредељеношћу и понашањем Хрватске и да би Хрвати требало да се сете ко их је у време међународног ембарга наоружавао и спасавао”.
“На листи је и чувени ракетни састав С-300 ПМУ, који је делом био испоручен Републици Хрватској уочи ‘Олује’ и који је потом послужио као психолошка кочница ваздушним снагама СР Југославије у одвраћању од интервенције током ‘Олује'”, пише хрватски лист. Наводи се и да је пред крај 1994. у Хрватској оформљена група војника и официра која је кренула на обуку за прихватање тада најмодернијег ракетног система С-300, да би 1995. почели да пристижу делови тог система.
“Сви протагонисти се слажу да у Хрватску никада није стигао комплетан систем. Зубак и његови партнери говорили су да је испоручено око 80 одсто система (осим командног модула с главним радарима), док су разне службе Министарства одбране Хрватске у каснијим судским процесима говориле да је стигло од 25 до 40 одсто система. Зубак је увек истицао да је Хрватска остала дужна око 200 милиона америчких долара”, наводи “Вечерњи”.
Азимов је, реагујући на писање “Вечерњака”, изјавио да руска амбасада никада никога није звала на разговор у вези с испоруком оружја Русије Хрватској, не спорећи да су разговори вођени и то на захтев друге стране, која је цели поступак иницирала, додавши: “Одбили смо предлог било какве сарадње коју је господин Зубак изнео том приликом.”
Систем, према тврдњама Зубака, никада није отплаћен, па он још од 2001. води судски процес у којем тражи исплату, враћање система или нагодбу, писао је “Вечерњак” те 2017, а на исту тему наставио и “Јутарњи” у септембру 2024.
Из “Јутарњег” дознајемо да је Зубак 26. септембра ове године испитан на загребачком Жупанијском суду на жалбеном већу у истом спору, а након што је загребачки Општински грађански суд 2021. по други пут неправоснажно одбио његов тужбени захтев који би се, с каматама које теку од 2002, могао већ попети и на милијарде долара. Државно одветништво РХ тражи да другостепени суд потврди првостепену пресуду, односно да одбије тужбу, док Зубак тражи да се пресуда преиначи њему у корист.
“Јутарњи” износи и врло интересантне детаље из исказа главног актера ове приче Зубака, а између осталог и следеће:
Зубак је своју причу почео раздобљем с краја осамдесетих, када је, како тврди, био сувласник једне швајцарске фирме која се бавила трговином оружјем и која је сарађивала с НАТО-ом. Испричао је како су му контакти с краја осамдесетих добро дошли када је почео рат у Хрватској те је, како каже, 1991. одржан састанак с министром Гојком Шушком те генералима Имром Аготићем и Антоном Тусом, у којима је понудио своју сарадњу.
“Прву пошиљку оружја набавио сам за 4,8 милиoна ДЕМ у Бугарској, за властити новац, а једино ми је министар финансија Јозо Мартиновић дао гаранцију да ће бити плаћена када брод стигне у луку. Но, Југословенска морнарица је брод с оружјем пресрела и задржала крај Дубровника. Гојко Шушак ме упутио на Јосипа Перковића, с којим сам се састао, а он ми је рекао да се не мешам у његове послове и да ће он то решити. И стварно, пет дана касније брод с оружјем је пуштен, те је дошао у словенaчку луку Копер где је искрцан”, тврди Зубак.
А на питање судија како је дошло до идеје за набавку С-300, одговорио је: “Бобетко је тражио неко оружје којим би се могао гађати Београд, но мој пријатељ, шеф НАТО-а, рекао ми је како не смемо бити виђени као нападачи већ нам треба неко одбрамбено оружје. Ја сам то искомуницирао с хрватском страном и они су су се сложили, па сам се запутио у Русију како би видио је ли то могуће”, па наставио:
“Руски министар одбране Павел Грачев ми је рекао како је немогуће да Хрватска добије систем С-300, па сам отишао у Јељцинов кабинет где ми је Јељцинов саветник Сергеј Волков рекао да би било могуће да систем С-300 ипак продају Либији. Отишао сам у Либију где нам је Гадафи одобрио либијски сертификат крајњега корисника с којим смо могли затражити од Руса С-300.”
Што се тиче цене од 200 милијуна долара, Зубак је рекао како је то била јако повољна цена, те је хрватској страни представио како је Иран 1994. платио 290 милиона долара за идентични систем и то с мањим бројем ракета.
Дуг према Русима за С-300 је, каже Зубак. подмирен, и то тако да се “Винсли фајнанс лимитед” компензацијама с другим пословима с оружјем широм света одрекао зараде, нагласивши да је он 90 одсто тог дуга отплатио Русима.
Зубак је у свом исказу детаљно описивао како је потраживао дуг од хрватских званичника, спомињући и председника државе Стипу Месића и председника владе Ивицу Рачана, који су му гарантовали плаћање дуга или поврат система. Преговарало се и с Ирачанима, који су за систем нудили 400 милиона долара и велику количину нафте за “Ину”, али је посао пропао када је Америка напала Ирак. Доласком Санадерове владе 2004, разговоре је водио с министром финансија Иваном Шукером, који му је за отплату дуга нудио некретнине, али је Санадер рекао како је та ствар на суду и нека суд то решава. Међутим, тада смо, каже Зубак, већ дознали да је системв тајно послат у САД.
Да не би било забуне, ову причу, коју преноси “Јутарњи”, Зубак износи пред парничним судом као тужитељ у спору у којем потражује од државе Хрватске дуг који је са каматом нарастао на преко милијарду евра!?
Било би много нормалније и праведније да је ово његова одбрана у кривичном процесу због неког кривичног дела из корпуса кривичних дела против човечности и међународног права, тим пре ако се има на уму неспорна чињеница да је у инкриминисано време био на снази ембарго СБ УН-а на увоз оружја и војне опреме на подручје бивше Југославије.
На “Националовом” попису 40 најбогатијих Хрвата, објављеном у марту 2002, Зубак се нашао на шестом месту с имовином од 71 милион евра, уз коментар: “Један од већих трговаца оружјем на свету. Пажњу јавности скренуо је на себе јавно израженом жељом да купи Фудбалскии клуб Динамо. За време рата, заједно са својим партнерима, био је један од главних опскрбљивача Хрватске оружјем. И данас има разгранат посао диљем света са својим немачким и руским партнерима. Живи у Сесветама. Има велебну кућу од 2.700 квадратних метара преко пута даљег рођака Паве Зубака”.
А пуни су затвори трговаца дрогом, укључујући и оне који продају џоинт марихуане или грам неке јаче дроге. Убија дрога али убија и оружје. Ово друго и много брже и много ефикисније.
Текст објављен у штампаном издању дневног листа „Политика“, 1. октобра 2024. године
