Politika, 02. 04. 2023, Savo Štrbac: Stepinac u evropskom parlamentu

Ova konferencija je prvenstveno u funkciji predizborne kampanje za iduću ’superizbornu’ godinu u Hrvatskoj (na redu su parlamentarni izbori za EU, za RH i predsednički izbori), a poznato je da izbore u Hrvatskoj dobija ona politička opcija koja pridobije glasove vernika i ’branitelja’, a za većinu jednih i drugih je Stepinac svetac

Prošle nedelje je u Evropskom parlamentu, uprkos burnim reakcijama iz Beograda i „ostatka sveta”, održana konferencija pod nazivom „Blaženi Alojzije Stepinac – svedočanstvo vere, ustrajnosti i nade”, koju je organizovala Željana Zovko, hrvatska evroparlamentarka i potpredsednica Kluba poslanika desničarske Evropske narodne stranke.

Alojzije Stepinac (1898–1960) je bio zagrebački nadbiskup za vreme Drugog svetskog rata. Nakon što je po završetku rata odbio odvajanje Katoličke crkve u Hrvatskoj od Vatikana, od komunističkog suda je „zbog saradnje sa italijanskim i nemačkim okupatorom, te ustaškim režimom u NDH, za nasilno katoličenje pravoslavaca, za pomaganje ustaškom režimu, ali i neprijateljsku propagandu nakon kraja rata” osuđen 1946. na 16 godina zatvora i prisilnog rada, te petogodišnji gubitak političkih i građanskih prava. Na izdržavanju kazne u zatvoru Lepoglava proveo je oko pet godina, kada je pod međunarodnim pritiskom, interniran u rodni Krašić gde je i umro. Papa Pije Dvanaesti, 1952. imenovao ga je za kardinala, a 1998. Papa Jovan Pavle Drugi ga je beatifikovao (proglasio blaženim). Županijski sud u Zagrebu mu je 2016. godine poništio presudu iz 1946, uz obrazloženje da mu jugoslovenski komunistički režim nije omogućio pravično suđenje.

Patrijarh SPC Irinej 2014. tadašnjem i sadašnjem papi Franji piše pismo u kojem ga je „zamolio” da pitanje kanonizacije kardinala Stepinca skine s dnevnog reda i prepusti „nepogrešivom Sudu Božjem”, ističući da je kardinal Stepinac svesrdno podržao stvaranje NDH, tvorevine veoma bliske nacističkoj Nemačkoj i fašističkoj Italiji, da je dozvolio prisilno prevođenje Srba u rimokatoličku veru, da nije protestovao, već je ćutao kada je „nacistički ustaški režim na najužasniji način poslao u smrt tri pravoslavna episkopa, više stotina pravoslavnih sveštenika i monaha i više stotina hiljada pravoslavnih vernika, njegovih sugrađana”. I papa Franja je uslišio molbu srpskog patrijarha tako što je 2017. osnovao Mešovitu komisiju, sastavljenu od predstavnika HBK i SPC, sa zadatkom da utvrdi lik i delo Alojzija Stepinca pre, za vreme i posle Drugog svetskog rata, sve pod motom da „crkva treba da miri a ne da svađa”. Nakon šest održanih sesija, komisija je završila rad uz konstataciju „da stavovi dve strane o toj temi ostaju suprotstavljeni”, ostavljajući mogućnost da komisija, možda u nekom drugom formatu, nastavi rad, što se do danas još nije desilo.

Organizatorka konferencije već pomenuta Ž. Zovko, inače Hrvatica iz Mostara, koja je pre nego što je postala evrosaputnica HDZ-a u EP bila ambasador BiH u Francuskoj, Španiji i Italiji, uoči početka skupa izjavljuje da je proces kanonizacije bl. A. Stepinca koji je „zakočen 2016. zbog političke odluke Svete stolice da nastavi približavanje Pravoslavnoj crkvi, ne bi li stigli do Moskve”, nužno otkočiti i završiti, poručivši sa samog skupa: „Nadbiskup Stepinac u okolnostima najmračnijeg totalitarizma u okviru svojih mogućnosti zaslužio je mesto pravednika”, ističući da joj je želja da se ovim događajem „pridonese očuvanju lika blaženog Stepinca i propagira istina o njegovom životu i ostavštini”.

Jedan od govornika na konferenciji je bio i mons. Juraj Batelja, inače Stepinčev postulator kauze, koji je naveo da je „velikosrpska i komunistička propaganda desetlećima širila neistine i poluistine o zagrebačkom nadbiskupu A. S. te da je ta vlast javnost uveravala da je Katolička crkva fašistička i antisemitska institucija, a „režim bezbožne vlasti zabranio je Crkvi svaku mogućnost iznošenja istine u javnost. Tako je praktički započelo i izvedeno sudsko umorstvo nadbiskupa Stepinca, a laž se pokušala nametnuti kao istina”, navodeći primer iz 1936. godine, kada su prvi prognani Jevreji iz Nemačke i Poljske počeli stizati u Zagreb, da je nadbiskup koadjutor Stepinac stao na čelo odbora za zbrinjavanje tih ljudi te prikupljanje sredstava da im se omogući dostojan život i da dobiju zaposlenje, a „brojne zahvalnice Jevreja pojedinaca i jevrejskih ustanova svedoci su takve rasprostranjene i žive delatnosti”.

Na konferenciji je predstavljen i engleski prevod knjige mons. Batelje „Blaženi Alojzije Stepinac – Spasavanje Jevreja i Srba u Drugom svetskom ratu”, o kojoj su govorili istoričari: dr. Robin Haris (Britanac sa hrvatskim pasošem, koji se detaljno bavi hrvatskom istorijom, temi Stepinca posvetio je velik deo svog naučnog rada, a autor je i knjige „Stepinac. Njegov život i vreme”) i dr. Ester Gitman ( američko-jevrejska naučnica poreklom iz Sarajeva, autor knjiga „Kad hrabrost prevlada – Spasavanje i preživljavanje Jevreja u Nezavisnoj državi Hrvatskoj 1941–1945” i „Alojzije Stepinac – Stup ljudskih prava”).

Jedan od govornika je bio i mons. Hrvoje Škrlec, savetnik u Apostolskoj nuncijaturi pri EU, koji je u svom predavanju naveo: „U inozemstvu su u Stepinčevu nevinost verovali mnogi. Na primer, francuski nobelovac Fransoa Morijak napisao je da je Alojzije Stepinac osuđen zato što je odbijao raskinuti veze s papom. U Srbiji je kritički govor o toj presudi oduvek bio i još uvek ostaje gotovo tabu tema. Dok većina episkopa i sveštenika SPC te javno mnjenje u Srbiji smatraju da je Stepinac kriv, postojali su i oni koji nisu delili to mišljenje, kao što su na primer episkop zagrebački Dositej, kojemu je A. Stepinac spasio život, i episkop kanadski Dionisije”.

Hrvatski istoričar jevrejskog porekla, Ivo Goldštajn, za Stepinca kaže: „On nije bio ustaša, njegovog brata su ubili ustaše ili Nemci jer je bio simpatizer partizana. Sa druge strane se prezentira kao svetac, a nije bio. On je bio čovek s mnogo dilema u jednom mučnom vremenu u kom nije bilo lako naći odgovore, pa ih ni on nije našao… Bio je svestan ustaških zločina, ali je smatrao da njih kao katolike može ispovediti i da oni okaju grehe.” A srpski istoričar Predrag Marković za Stepinca kaže: „On nije bio zločinac, ali nečinjenje je neki put jednako zločinu”.

Svi akteri ove priče su, manje ili više, u pravu, i oni koji ga kritikuju i oni koji ga hvale. Verujem da je Stepinac za vreme NDH privatno spasio i onih 58 Jevreja, čija imena navodi istoričarka Gitman, a možda i zagrebačkog episkopa Dositeja, kako navodi mons. Škrlec, ali je, istina i da je, kao javna ličnost, ćutao na sva ona zla koja su počinjena od ustaškog režima, koje je u svom pismu papi Franji naveo patrijarh Irinej, a na šta ukazuju i istoričari I. Goldštajn i P. Marković u svojim ocenama lika i dela A. Stepinca. Dakle, Stepinac ne odgovara za dobro što je uradio, nego za zla na koja je žmurio i ćutao.

Ova konferencija, iako održana u zgradi parlamenta EU u Briselu, neće razrešiti postojeće kontroverze o Stepincu, tako da će i dalje za većinu Srba i pravoslavaca biti zločinac a za većinu Hrvata i katolika svetac. Uveren sam da Stepinac za vreme pontifikata sadašnjeg pape Franje neće biti kanonizovan, kao što sam uveren da će neki budući papa ponovo odlučivati o njegovoj kanonizaciji, čega su svesni i organizatori i učesnici pomenute konferencije. Odluka o Stepinčevoj kanonizaciji mogla bi zavisiti o dokazima koji se kriju u donedavno tajnom arhivu pape Pije Dvanaestog u Vatikanu, koji „češljaju” i naši (nadam se) i njihovi eksperti.

Ipak, ova konferencija je prvenstveno u funkciji predizborne kampanje za iduću „superizbornu” godinu u Hrvatskoj (na redu su parlamentarni izbori i za EU i za RH te predsednički izbori), a poznato je da izbore u Hrvatskoj dobija ona politička opcija koja pridobije glasove vernika i „branitelja” (veterana) a za većinu jednih i drugih je Stepinac svetac.

Objavljeno u internet izdanju dnevnika „Politika“