Неки српски медији су 7. јула ове године објавили вест да је Радомир Рокнић (1959), који је био кувар у Српској војци Крајине (СВК), после поновљеног суђења осуђен првостепено у Вишем суду у Беогрдау на 15 година затвора за убиство војних полицајаца Ђура Кривокуће (1954) и Јована Новаковића (1965) 4. августа 1995. године у Топуском.
Тог 4. августа Рокнић се сукобио са Кривокућом, који га је избацио из спаваоне војне полиције и отишао је у кухињу, узео аутоматску пушку, коју је дужио и изашао напоље. Ту му је Новаковић, који је седео на клупи уза зид куће рекао да “пусти Ђуру”, а Рокнић је ишао двориштем, када се на вратима куће појавио Ђуро Кривокућа. Рокнић је уперио пушку у њега и испалио рафал, а меци су погодили и Новаковића. Одатле је побегао километар даље, где га је војна полиција пронашла скривеног у шибљу, ранила у стомак и ухапсила. Окривљени је пребачен у болницу, одакле је у хаосу изазваном хрватском операцијом “Олуја” завршио у болници у Републици Српској, а одатле је отишао у Руму, где је без докумената живео и крио се 28 година, док није ухапшен у мају 2023. Суд му је продужио притвор због опасности од бекства.
“Веритас” је овај случај активно пратио од Рокнићевог хапшења. Обраћали су нам се и рођаци актера овг догађаја који живе у Србији, али и надлежно тужилаштво у потрази за члановима породице убијених и потенцијалниm сведоцима.
Savo Štrbac: Dvostuko ubistvo od saborca na Kordunu, Politika, 2.9.2025. Foto: scan
Кривичну пријаву за овај догађај поднео је командант 75 мешовите артиљеријске бригаде (МАБР) СВК, чији припадници су били и убица и убијени, пук. Ђорђе Миликшић 15 јула 1996. војној полицији при в.п. 4496 у Београду, у којој се наводи да је за убиство дознао истог дана када се и десило док се налазио на истуреном командном месту у Слуњу организујући одбрану од хрватског напада под кодним називом “Олуја”, који је кренуо тога дана у јутарњим часовима. О убиству га је телефоном обавестио начелник штаба рекавши му да је до убиства дошло “након мање препирке између Рокнића и једног од убијених”, описујући след догађаја на начин описан у уводно поменутој пресуди Вишег суда у Београду.
У наставку своје пријаве Миликшић даје податке о актерима и потенцијалним сведоцима овог догађаја те на крају наводи: “Кривичну пријаву подносим као тадашњи командант 75. МАБР, а циљ ми је да се убица пронађе и да сноси законске последице, јер је исти убиство извршио у најтежим моментима за СВК и народ Републике Српске Крајине (РСК)”.
На основу те пријаве, а по захтеву Општинског јавног тужилаштва у Београду од 3. августа 1998, Окружни суд у Београду решењем од 16. новембра 1999. отвара истрагу против Рокнића због умишљајног убиства више лица за које је предвиђена казна од десет до четрдесет година затвора, по којем је ухапшен тек 7. маја 2023. у Руми, где је, и по “Веритасовим” сазнањима, без икакве документације живео све време.
Након проведене главне расправе, Виши суд у Београду пресудом од 12. децембра 2024, Рокнића је неправоснажно осудио на 12 година затвора за убиство Ђуре Кривокуће. Суд је закључио да је то убиство починио са умишљајем, а да је тада другог војног полицајца Јована Новаковића убио из нехата, а то дело је у међувремену застарело, а коју пресуду је у марту 2025, године укинуо Апелациони суд у Београду због битних повреда одредаба кривичног поступка “јер првостепени суд није потпуно решио предмет оптужбе, будући да је оптужницом окривљеном стављено на терет убиство више лица, а у изреци је изостављен опис радњи које су према наводима оптужнице од стране окривљеног извршене према сада пок. Јовану Новаковићу”. На поновљеном суђењу у јулу ове године донесена је уводно цитирана неправоснажна пресуда.
У рату постоје и жртве чија смрт је у вези са ратом и ратним дешавањима, али се не може директно приписати непријатељској страни. Ми у “Веритасу” такве жртве означавамо као “индиректне”. Прву анализу жртава на српској страни на подручју Хрватске и бивше РСК из ове категорије ”Веритас” је урадио за потребе кривичног поступка који је вођен пред Међународним кривичним судом против хрватских генерала Готовине, Маркача и Чермака због ратних злочина почињених над крајишким Србима у операцији “Олуја”, а подаци су ажурирани у раду Јанка Велимировића “Српске жртве у рату и пораћу на подручју Хрватске и бивше РСК од 1990. до 1998. године”, презентованом на Међународном научном скупу “30 година по нестанку РСК” одржаном у јулу ове године у Београду.
У Велемировићевом раду наводи се број од 1.045 индиректних од 8.628 укупно верификованих жртава на српској страни, међу којима је 740 униформисаних (војници СВК и припадници милиције РСК) и 305 цивилних.
Униформисане жртве из ове категорије страдавале су на следеће начине: у вези са извршавањем борбеног задатка (сопствена минска поља, нагазне мине, нестручно руковање оружјем, форсирање водених токова и сл.) страдало је 56 лица; намерним убиствима (ватреним оружјем, подметнутим експлозивним направама, спаљивањем, вешањем и сл.) у међусобним обрачунима припадника СВК и милиционера или паравојних јединица и мафијашких група, страдало је 144 лица; од убистава из нехата (ненамерно убиство од стране саборца на извршавању борбеног задатка) страдало је 71 лице; самоубиства (вољно одузимање сопственог живота ватреним оружјем, вешањем, утапањем, експлозивним направама и сл.) починила су 110 лица; у саобраћају (приликом одласка на или повратка са положаја, укључујући и ваздушни саобраћај) живот је изгубило 112 лица; природном смрћу (смрт која се десила у вези са извршавањем борбеног задатка – срчани и мождани удари и сл.) страдало је 125 лица; умрли у болницама (смрт као последица рањавања од саборца, или као последица разних обољења у вези са извршавањем борбеног задатка) страдало је 31 лице; под непознатим узроком смрти (нема довољно валидних информација о начину страдања) на територији под српском контролом, страдало је 73 лица.
Цивилне жртве из ове категорије смртно су страдала у избегличким колонама изазваним хрватским војним операцијама „Бљесак” и „Олуја”, али и у неким ранијим догађајима: 140 се воде као умрли природном смрћу; 19 је извршило самоубиство; 21 је умрла у болницама; 77 је убијено у међусобним обрачунима; 10 су убијена из нехата; три су нестала након хапшења од припадника милиције РСК; осам их је живот изгубил у саобраћајним удесима; једно је страдало од гранате; а 24 су живот изгубиле на друге начине.
Неке од ових случајева памтим из моје адвокатске праксе у току ратних деведесетих година када сам пред Окружним судом у Книну бранио преко тридесет оптуженика за разна убиства блиских рођака, пријатеља и сабораца. Уверен сам да није било рата да не би било ни тих убистава. Наиме, у том рату било је много оружја и по војним објектима и положајима, али и по кућама “надохват руке” стварним и потенцијалним корисницима, што им је омогућавало да и безазлене конфликтне ситуације “за вруће ране” решавају оружјем.
Бранио сам средовечног човека који је убио оца из пушке, коју је иначе дужио у својој јединици и доносио кући, због речи које му је отац за време мира безброј пута упућивао и на које раније никад није агресивно реаговао; бранио сам такође млађег човека кoји је убио мајку, која је била друге националности, због тога што су му неки мештани говорили да ће она убити њега ако он пре не убије њу…
Међу ратне жртве страдале на извршавању борбеног задатка уписао сам и војника поред чијег имена је стајала белешка да га је убио во, али тек након што сам добио додатно објашњење да је у време страдања са волом убицом извлачио балване из шуме за потребе изградњне фортификација на првој линији фронта.
Најтеже ми је било уписивати униформисане жртве намерно убијене од саборца као што је већ описани случај из Топуског на Кордуну. И није то једини случај из РСК који је процесуиран пред правосудним органима Републике Србије.
Недавно сам активно испратио и случај у којем је син пронашао и пријавио оца који је у току рата у Крајини пред сином од само шест година упуцао своју жену, дјечакову мајку, која је неколико месеци касније подлегла повредама, а оца је ратна “Олуја” спасила од дугогодишње робије, пошто га је и суд у Србији ослободио због застаре кривичног гоњења.
Убице се не рађају. Њих стварају тренутне околности. Рат је свакако једна од погодних.
Саво Штрбац
Документационо-информативни центар „Веритас”
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
