Dok danas čitam svedočenja prognanih u „Oluji”, razmišljam da li da ispričam svoju priču. Dešavala se četiri godine ranije, jula 1991, s jedva manje tuge.
U Velikoj Glavi je po popisu 1991. godine bilo 288 Srba, 3 Jugoslovena i 1 Hrvat, a 2009, u zvaničnom biračkom spisku – 8 ljudi! (Kuća u Velikoj Glavi, Skradin Foto: Salvica Čedić, Politika)
Bojim se da će vreme izbrisati detalje, pa, dok me pamćenje služi, evo je:
Moji roditelji i slabovida sestra, blago mentalno zaostala, bili su u Velikoj Glavi, selu pet kilometara daleko od Skradina, maminom rodnom mestu. Kuća s nekad desetoro dece – opustela, urušava se. Moji odlaze u penziju 1981, oboje, dobijaju lepe sume kao otpremnine i – ja dolazim na letnji odmor, a oni kopaju temelje. Spavali smo kod tetka Ruže, Ruje Vujko, u zaseoku Vujci, u kome se svi prezivaju Vujko, kao i moja mama dok je Teodorović nije savatao u Beogradu.
Narednih 10 godina se šest puta godišnje vozim na relaciji Beograd – Velika Glava, nosim stvari, pločice, sanitarije, motor za gusternu… U Beogradu jeftinije, u Šibeniku, kažu, cene uvećava turistička taksa.
U Drnišu, po pravilu, zaustavlja me patrola i trkeljiše… Tablice beogradske, Drniš jedino mesto od Knina s većinskim hrvatskim stanovništvom.
Novu godinu 1991. dočekujem u novoj kući u Velikoj Glavi. Cele prethodne plaćala sam rate za uvođenje telefona – stiže i telefonska veza! Sve je tu za sjajan život! Mama presretna, ponovo se, kaže, iz Stevanićeve (pokojnog oca joj Stevana) kuće vije dim.
Jedini nespokoj izaziva TV program. Gledam uživo kako Sabor izbacuje Srbe iz Ustava! Prostom većinom – glasali su, većinski, da to nije onaj slučaj kada treba dvotrećinska većina!
Hrvatska prestaje da bude država Hrvata, Srba, naročito Srba, i ostalih. Sada je samo država Hrvata i ostalih.
Propaganda na drugom programu takva da bih, da sam mogla da ostanem duže od šest dana – prva nosila hrvatski barjak!
Srećom po moje srpstvo, vraćam se u Beograd.
Tata u januaru dobija upalu pluća. Jerko dolazi iz Skradina svakog dana i daje mu injekcije. Noću neko pred Božić okači srpsku zastavu na čempres pred našom kućom. Mamu zovu telefonom iz Dubravica, susednog hrvatskog sela, i poručuju „da skine zastavu, da se ne igra glavom”. Ona ima 67 godina, očajna je, ni kao dete se nije verala po drveću.
Sve to čujem telefonom, i ja očajna zbog nemoći.
Neko ipak skida barjak, tata se oporavlja. Dobro je.
Nije. U junu tata dopada šibenske bolnice. Povampirilo se zapaljenje pluća. On je loše, naše zdravstvene knjižice više ne vrede. Srbin u šibenskoj bolnici, mislim ja, nemoćna u Beogradu. Obilazi ga moj teča, Hrvat, dobar čovek, mada imati Srbina u obitelji nije za diku.
Mamu obaveštavaju da već duguje milione. Ona ih nema. U selu niko nema da joj pozajmi. U bolnici odlučuju da ga puste, uz nadu da će im ona poslati dugujuće milione. Hvala im.
Gnjaja Seper i moja mama dovoze tatu u njegovom legendarnom fići kući. Tata može da napravi korak – dva, najviše.
Juli, 26, autobusi ne voze ka Dalmaciji. Može li neko u selu da pomogne? Nikog nema, kaže mama, samo stare žene.
Zovem Politikinu garažu. Ide kombi sa novinama u Knin!
Kreće 27. u 9 uveče. Molim dva tehnička urednika, s jednim prelamam jednu, s drugim drugu stranu Beogradske, istovremeno. Gotovo! U garažu stižem minut pre polaska kombija.
Noć bez mesečine, ne vidim ni kuda putujemo, povremeno skrećemo nekim obilaznicama da izbegnemo opasna mesta.
Jutro, 28. juli, u Kninu sam! Odlazim kod našeg dopisnika Milana Četnika. S njegovog telefona čujem se sa mojima, poručujem da spakuju najnužnije i -.čekaju. Pojma nemam šta dalje! Milan zove Mesuda Hasotića, zaduženog za informisanje u Kninskom korpusu, ovaj kaže da se u selo ne sme, u Dubrovicama su snajperisti u zvoniku crkve.
Milan zove poznanike, niko nema gorivo.
Čujem se s mojima svakih pola sata. U selu i dalje samo stare žene.
U jedan sat – telefon zvoni, zvoni… niko se ne javlja! Ja u panici! Odveli su ih Hrvati!
Milan ponovo zove Mesudića, ko zna koji put. Objašnjava, čovek skoro nepokretan, devojka invalid, slepa, ne javljaju se!
Mesudić najzad zove: dogovoreno je primirje s Hrvatima na pola sata, sići će vojska iz Bratiškovaca do sela da pokupi moje!
Ja ni živa ni mrtva!
Posle pola sata, Masutić javlja: u Bratiškovcima su, mora neko da dođe po njih.
Ja – da poletim! Živi su, samo je to važno!
Počinje panika oko prevoza. Niko nema goriva! Milan zove opštinu – hvala mu do groba – obezbeđuje službeno vozilo i vozača Milana Babića, samo oni imaju gorivo!
Sedam u automobil, krećemo. Vozač, nešto stariji od mene, lako stiže do Kistanja. Ne zna put dalje. Kistanje puno, ko da je pijačni dan. Staje kod milicionara s etiketom Republike Srpske Krajine, pita za put. Gde ćete tamo, u Rupama su snajperisti, kaže ovaj. Vidimo vozilo Crvenog krsta. Vozač moli za zastavu, kaže time bismo se zaštitili. Oni ne daju, ne može to tako…
Krećemo na rizik. Vozač usput gunđa, nadomak Rupa sve je glasniji. Nas dvoje zajedno, kaže, nemamo godina kao jedan vaš roditelj, a izgubićemo glavu…
Stanite! Da imaju po sto godina, i dalje su moji, najbitniji, ali i vas razumem. Ako ne smete dalje, u redu, vratite se, ja idem po njih, pa i pešice!
On ćutke krene dalje. Pored Rupa usporio, ali ide, i ćuti!
Evo nas u Bratiškovcima! Pred kafanom, troje, kao siročad, otac sedi, majka sa zavežljajem u rukama. Plačemo svo četvoro!
Bez problema vraćamo se u Knin. U Domu umirovljenika ima soba da prenoćimo. Ujutro idem u našu poslovnicu, šef Popadić, brat našeg Popa, šefa vozača u Politici, kaže da ni Politikin kombi više ne dovozi novine. Raspituje se – Borbin kombi jedini ide za Beograd. I, mi u njemu!
Puni tuge, ali i zahvalnosti mnogim ljudima koji su nam pomogli. Tu čujem da su Hrvati isključili telefone (centrala je bila u Dubrovicama), prethodnog dana oko podneva, da moja mama do poslednjeg trenutka nije verovala da će morati da ide pa je od svega što je mogla da ponese spremila džak krompira (čula je da u Beogradu ničeg nema), ali su joj vojnici rekli da to ne može da nosi; ostavila je ono malo nakita što je imala, sve papire vezane za kuću, od odeće su poneli ono što su imali na sebi…
Četiri dana kasnije Hrvati su ušli u selo, pa i u našu kuću; kada su ih snage JNA isterale iz tog dela sela (sredinom sela je bila granica dve vojske), pucali su u kadu i bojler, slomili lavabo i ulazna vrata… kasnije su skinuli grilje i prozore, došla je zima, onda je pala jedna, pa druga granata na kuću…
Ja sam poštanskom uputnicom poslala šibenskoj bolnici više od dva miliona dinara.
Tata je preminuo u martu 1992. od karcinoma pluća, a mi smo 15-tak dana ranije za nekoliko hiljada maraka otkupili od vojske stan na Ceraku na mamino ime da joj bar delom nadoknadimo srušenu kuću u Dalmaciji za kojom joj je srce prepuklo.
Eto, to je moja priča. Neka ostane za sećanje. Bar mojoj deci, i za one divne ljude koji su mi pomogli. Vozaču, nažalost, ne znam ime, ni onda ga nisam pitala, druge su me brige onda skolale.
Slavica Čedić
Autor teksta je bivši novinar i urednik Politike
Povezani tekstovi
