Сваке године почетком августа, док Срби пале свеће за страдале и протеране у акцији „Олуја”, званични Загреб се припрема за прославу свог двоструког државног празника – Дана победе и домовинске захвалности и Дана хрватских бранитеља. Ове године, као посебан „поклон” државним свечаностима и бранитељским удружењима, хрватско правосуђе је понудило опипљив правосудни трофеј. У среду, 29. јула, у самом јеку „мртве сезоне”, када су судови на колективним годишњим одморима и када се ради само у најхитнијим предметима, Жупанијски суд у Сплиту експресно је објавио неправоснажну пресуду којом је официрима бивше ЈНА и Српске Војске Крајине одрезао укупно 94 године затвора.
Првооптужени у овом предмету, пензионисани генерал-мајор Борислав Ђукић, осуђен је на 16 година затвора због наводних ратних злочина над цивилима и неселективног гранатирања на подручју Шибеника, Дрниша, Водица, Ружића, Отавица, Паковог Села, Кљака, Чавоглава и околних места између 1991. и 1995. године. Исту казну од 16 година добили су и пензионисани официри Јован Грубић, Милорад Радић и Петар Андрић. Особеност ове пресуде огледа се у томе што су због нечињења, односно јер нису процесуирали наводне злочинце, на по десет година затвора осуђени Владимир Давидовић, командант 75. механизоване бригаде посебне јединице милиције у саставу тзв. САО Крајине, те Илија Пријић и Слободан Вујко, тадашњи секретари СУП-а Книн (полиције, дакле). Осми оптужени, Драган Харамбашић, у међувремену је преминуо, па је поступак против њега обустављен. Позадина, тајминг и процесни метод ове пресуде представљају школски пример онога што у Документационо-информативном центру „Веритас” већ деценијама документујемо и дефинишемо као хрватски модел правосудног инжењеринга.
Први парадокс овог суђења лежи у његовој потпуној медијској и процесној илегали. За разлику од случаја „Перућа”, где се генералу Ђукићу суди за покушај рушења бране и који је максимално испраћен у јавности, овај други, далеко обимнији предмет, вођен је у некој врсти тајности. У последње две године, рочишта за овај поступак – укључујући и оно за завршне речи од 24. јула, као и саму објаву пресуде – уопште нису најављивана на званичном јавном рочишнику Жупанијског суда у Сплиту. Тиме је јавност, укључујући новинаре и независне посматраче, била практично онемогућена да прати извођење доказа. Намерно се истурало само име генерала Ђукића, који је већ медијски маркиран, док је чињеница да се у одсуству суди целој групи војних и полицијских функционера вешто скривана од очију шире јавности све до тренутка објаве коначне пресуде.
Разлог за овакву тајновитост постаје јасан када се погледају доказни материјали на којима судија Зоран Иванишевић заснива пресуду. Одбрана је с правом упозорила на грубу повреду права на правично суђење, истакавши да се одлука темељи на такозваним неконфронтираним исказима. Реч је о ранијим изјавама сведока које су на главној расправи само прочитане, док је одбрани у потпуности ускраћена могућност да те сведоке унакрсно испита пред судским већем. Да се овакав аљкав и процесно мањкав поступак одвијао под рефлекторима јавности, тешко би се одржао чак и у хрватским медијима. Зато је изабрана тишина, која је прекинута тек крајем јула, како би се пред 5. август произвео максималан пропагандни ефекат.
Ова сплитска пресуда савршено се уклапа у сурову статистику коју „Веритас” води од завршетка ратних сукоба. До данас је у Хрватској за ратне злочине процесуирано око 4.000 особа. Од тог огромног броја, свега око три процента чине припадници оружаних снага Републике Хрватске, док преосталих 97 процената чине припадници ЈНА и Српске Војске Крајине. Када се томе дода чињеница да се у само око 13 процената случајева Србима суди у њиховом присуству, док се сви остали поступци воде у одсуству, постаје јасно да је генерал Ђукић заправо послужио као физички талац сплитског правосуђа. Он је једини од осуђених који се налази у истражном затвору Билице и на његовим леђима је сломљен терет ове групне пресуде.
Статистика такође недвосмислено показује двојаке аршине у казненој политици: припадницима српских снага изричу се у просеку дупло, а неретко и троструко веће казне него припадницима хрватских снага за слична или тежа дела. Када се суди бранитељима, судови проналазе неисцрпан арсенал олакшавајућих околности, спуштајући казне испод законског минимума. Код Срба, као у овом случају, командна одговорност високих функционера аутоматски се тумачи као отежавајућа околност која вуче казну ка самом максимуму од 20 година, колико предвиђа тадашњи Основни кривични закон Републике Хрватске.
Ови подаци доказују да је Хрватска развила сопствени, аутентични модел процесуирања непријатеља. Његова суштина је једноставна: процесуирај што више припадника друге стране у сукобу и квалификуј свако дело као ратни злочин, јер он једини никада не застарева. Крајњи циљ овог правосудног концепта није задовољење правде, већ трајни деноминациони и демографски инжењеринг. Масовне, често фиктивне оптужнице и дугогодишњи тајни процеси имају задатак да одрже етничку слику Хрватске која је формирана у августу 1995. године. Сваки Србин који је у време рата био војно способан данас се суочава с реалним страхом да се његово име налази на некој проширеној оптужници. То је најефикаснија невидљива брана која спречава протерани народ да се врати, обиђе своја имања и покрене питање заштите својих основних грађанских и имовинских права. Судски печат и пресуда у овом систему су дугорочно ефикаснији за постизање коначног етничког чишћења него што су то некада били тенкови, пушке и војне операције.
Најопаснија димензија овог феномена јесте чињеница да Хрватска свој правосудни модел данас извози као својеврсни „светски бренд”. Хрватски тужиоци и судије отворено нуде своја стручна знања и искуства другим кризним регионима који пролазе кроз међуетничке сукобе. Овај модел се већ увелико имплементира и примењује у Босни и Херцеговини, у Украјини, али и на Косову и Метохији, где привремене институције у Приштини кроз преписане механизме суђења у одсуству врше идентичан притисак на преостало српско становништво. Прича о борби против некажњивости за ратне злочине претворена је у политички извозни продукт намењен правној ликвидацији и прогону једног народа.
Генерал Борислав Ђукић, који већ једанаест година борави у сплитском притвору, чека 9. септембар, када ће Високи казнени суд у Загребу разматрати жалбу на његову пресуду у предмету „Перућа”. Недавна пресуда за Шибеник неће бити правно спојена са том одлуком, јер није правоснажна. Међутим, њен политички и психолошки тајминг је савршено темпиран. Она уочи „Олује” поново подиже националну температуру у Хрватској, а судијама у Загребу шаље јасан сигнал у каквој атмосфери треба да донесу своју коначну одлуку у септембру. Србији и њеним институцијама остаје горка чињеница да се против њених држављана воде процеси који руше минималне међународне стандарде правичног суђења, док хрватско правосуђе, заклоњено иза колективних одмора и државних застава, наставља да дописује своју верзију историје деведесетих.
Саво Штрбац
„Политика“, 4. август 2026. године штампано и интерент издање
