D.I.C. Veritas

Politika, 05.05.2016., Savo Štrbac: Hrvatska istina o ustaškom logoru Jasenovac

Film uopšte nije naivan, o čemu svedoče i njegove prve projekcije u školama na časovima veronauke

Pogledao sam ovih dana kontroverzni hrvatski dokumentarni film „Jasenovac – istina”. Film je dospeo u žižu javnosti odmah posle premijere početkom aprila ove godine u Zagrebu. Film je kontroverzan po najmanje dva osnova: po drastičnom umanjivanju žrtava u ustaškom logoru Jasenovac i po tvrdnji da je taj logor delovao sve do 1951. godine kao partizanski logor, u kojem je stradalo mnogo više ljudi nego za vreme NDH.

O tim kontroverzama dosta je rečeno u celom regionu a mene je zaintrigirala jedna druga dimenzija ovoga „dokumentarca”. Film je zapravo javna poternica za svima onima koji misle drugačije od autora, među kojima sam se i ja našao.

„Komunisti su tu činjenicu skrivali, a njihovi biološki i ideološki sledbenici u savremenoj i demokratskoj hrvatskoj državi histerično reaguju i na samo pominjanje komunističkog Jasenovca. Govore da nema dokumentacije o njemu. A nema je jer delimično nije ni vođena, a ako i jeste, prenesena je u Beograd i tamo je stavljena pod embargo”. I dok narator govori ovaj tekst na filmu se smenjuju fotografije S. Mesića, I. Josipovića, S. Golštajna, Z. Pusića, Milorada Pupovca, moja…

Posebno me je zaintrigirao sledeći tekst: „Godine 1951. tadašnji ministar unutrašnjih poslova i najmoćniji čovek posle Tita, Aleksandar Ranković, izjavio je u Beogradu u Saveznoj skupštini da je, citiram: ‘kroz naše zatvore od 1945- 1951. prošlo je 3.777.776 zatvorenika dok smo 586. 000 likvidirali narodnih neprijatelja'”.

Moram priznati da nikada ništa slično nisam čuo a nisam ni primetio da se u „dokumentarcu” prikazuju ili navode dokazi za takvu tvrdnju, osim što glas naratora prate fotografije Rankovića i Tita. No, ovako plasirane brojke, ako tvrdnja i nije tačna, kod slušaoca treba da izazovu efekat potpune istinitosti, što nije slučaj sa okruglim brojkama.

Film iz perioda „partizanskih zločina” prelazi i u devedesete. Tvrdi se da su ti komunistički zločinci bili i glavni organizatori srpske agresije na Hrvatsku. To je bilo moguće zato što im nije bilo suđeno ni pre ni posle devedesetih. Neki od njih su „mirno dočekali smrt u posteljama a još živi isto tako mirno sprovode dane duboke starosti”. I ovaj tekst prate fotografije V. Kadijevića, B. Adžića, J. Boljkovca, J. Manolića…

Za današnje podele u „hrvatskom biću” autori filma okrivljuju isključivo „jugoslovenske nacionaliste koji „skrivaju ili relativizuju komunističke zločine nad hrvatskim narodom i logore smrti poput partizanskog Jasenovca, održavajući i nadalje hipertrofirani mit o Jasenovcu”. Zatim narator izgovara imena već pomenutih političara: Mesića, Josipovića, Pupovca i novinara: J. Pavičića, A. Tomića, D. Kuljiša, D. Butkovića, B. Dežulovića, P. Lucića, V. Ivančića, M. Jergovića „koji, čini se, ispiraju vlastitu moralnu nakaznost” o kojima bi se moglo govoriti „kao o liberalnim ili levičarskim fašistima, prema Jonahu Goldbergu”.

A onda sledi završna misao: „Hrvatskoj i hrvatskom narodu potrebna je stvarno pomirenje koje se mora temeljiti na istorijskoj istini o pravim dimenzijama strahota počinjenih u oba totalitarna režima – nacizmu i komunizmu.”

Naravno, iz prethodno iznesenih premisa prosečni gledalac bi trebalo da zaključi da je ustaški režim prema komunističkom bio “mala maca”.

Autori filma su poznati hrvatski nacionalisti proustaške provenijencije. Scenarista i režiser Jakov Sedlar, a jedan od njegovih „uradaka” je i film „Četverored”, u kojem opisuje pokolj u Blajburgu, prikazan uoči parlamentarnih izbora 1990, dok je saradnik na scenariju književnik Hrvoje Hitrec, jedan od osnivača HDZ-a i predsednik Hrvatskog kulturnog vijeća. Ništa manje nisu atraktivni ni donatori – prvi je Anton Kikaš, koji se pročuo kada je 1991. prisilno sleteo u „boingu 737” punom oružja namenjenog zengama, a drugi je nekadašnji hrvatski fudbalski reprezentativac Josip Šimunić, koji je „svetsku slavu” stekao kad ga je FIFA kaznila sa 10 utakmica neigranja zbog izvikivanja ustaškog pozdrava „Za dom” nakon utakmice s Islandom 19. novembra 2013. u Zagrebu.

Film uopšte nije naivan jer pada na plodno tlo, o čemu svedoče i njegove prve projekcije u školama na časovima veronauke i nedavno polaganje venca od proustaške stranke HNP na službenoj komemoraciji jasenovačkim žrtvama s natpisom „Stradalim logora Jasenovac od 1941-1951”.

Dokumentaciono-informacioni centar „Veritas”

 

 

 

facebooktwittergoogle_pluslinkedinmailfacebooktwittergoogle_pluslinkedinmail

Komentari su isključeni.