Саво Стијеља, полицајац запослен у МУП-у Србије имао је осам, а његова сестра Александра три и по године када је 4. августа 1995. године почела војнополицијска операција „Олуја”. Њихова мајка Ведрана била је у деветом месецу трудноће. Рођени су у Бенковцу, а живели су у селу Заград са родитељима, бабом и дедом.
Када су гранате почеле да падају по Бенковцу, а реке избеглица из околних села да се сливају у главну избегличку колону, која се кретала од Книна према Босни и Херцеговини, по двориштима и ливадама села Заград падали су леци. На њима је писало да Главни штаб Војске Републике Српске Крајине позива народ да се евакуише у рејон Дрвара. Касније се испоставило да је летак био обмана Хрватске војске, а докази о томе постоје у бази Хашког трибунала који није сматрао да је „Олуја” била злочин.
На хрватском радију и телевизији емитоване су вести да је у току војноредарствена операција, да је уочено да грађани српске националности беже у БиХ, али да их Влада Хрватске позива да остану на својим огњиштима. Касније ће се испоставити да је и то био део Туђмановог плана са брионске седнице да се Срби тобож позивају да остану, а у ствари им се даје информација куда да се извлаче и одлазе, који је пут проходан, па кад пође њихова војска, за њима ће и народ.
Тако су у страху који се панично ширио и мештани Заграда 5. августа возилима, тракторима, запрегама, а неки и пешке, кренули ка путу који води у Босну. Комшије су сместиле старе и децу својих суседа код себе у возила, сналазили се како су знали и умели. На изласку из села на главни пут, којим се од Книна већ целу ноћ и дан кретала густа колона избеглица, чекали су неколико сати да се, корак по корак, укључе.
„Колона је била непрегледна. Када се напред укаже узбрдица не види се чело колоне, а када се окренете назад не видите крај. У колони трактори, коњска запрега, мали камионети, путничка возила, али и пешаци. Кретала се споро. Када се неко возило поквари или се заустави, цела колона иза стане док се то не рашчисти. Изгледа да се људи у паници нису сетили да понесу воду, а многи ни храну”, присећа се Саво Стијеља.
Памти да је код оца и деде приметио олакшање када су прешли у Босну.
„Не сећам се места где смо ушли, али сам касније сазнао да је то био Кулен Вакуф. Туда је пролазио једини пут од Книна ка Бањалуци. И људи су тада стајали поред пута, по ливадама да се одморе, сматрајући да су сада у другој држави безбедни. Тако смо, после једне паузе, мајка која је била трудна, сестра, бака и ја прешли у велики камион који се кретао све време испред нас, а деда и отац су остали у аутомобилу. Придружио им се један комшија који је пошао пешке. У камиону је било наших рођака, жена и деце који су седели на клупама, а за трудну мајку је било боље јер је могла да лежи на даскама”, прича Саво Стијеља.
Једног тренутка, а касније ће сазнати да је то било након што су прошли Босански Петровац и већ дубоко ушли у Босну, затресао се камион. Зачула се јака експлозија. Подигла се прашина и црни дим.
„Настала је вриска и цика, запомагање, лелеци. Неко ме је вукао за руку, тога се сећам, јако ме је вукао. Нашли смо се на цести и то испред ’мерцедеса’ мога оца који је горео. Лева врата су била отворена а унутра су у пламену седели мој отац Мирко и иза њега мој деда Бранко. То је онај ’мерцедес’ који се види како гори на снимцима. То је слика која ми се урезала и коју носим све ове године”, говори Саво.
Сећа се и да су бежали ка шумици у брду изнад пута и тамо се сакрили. Мајка је била рањена у руку и везали су јој неке крпе. Затим су полицајци дошли по њих. Вратили су их на пут, а она иста непрегледна колона наставила је даље, заобилазећи возила у пламену.
Касније је сазнао да је мајка превезена у Бањалуку, па у Нови Сад, где је родила њихову млађу сестру Татјану која сада има 28 година. Нажалост, одмах по порођају, Ведрана је преминула. Лекари су говорили да је узрок смрти очигледно јак стрес услед бомбардовања и страх за опстанак нерођеног детета. До порођаја њу је одржавао само надљудски напор за очување живота детета.
„Моја породица се тако угасила, а сада имам своју. Био сам у родном месту после окончања рата. То је сада пустахија. Нема народа, осим у гробовима. Ипак, човека вуку корени. Када тамо крочим, осећам се некако уземљено, као да сам на своме и као да сам већ сто година ту, а нисам био дуже од првих осам. Моја породица никога не мрзи, али спознали смо шта се десило и зашто, и памтимо, јер заборав би нас одвео наивности понављања већ доживљеног”, наставља Саво.
Не мрзи, каже, ни оне који су пуцали на колону, ни оне који су то наредили, омогућили и све ове године ћутали.
„Али сматрамо да је неопходно да се злочин пресудом жигоше и одговорни осуде како би се у будућности неки други теже одлучили на слично. Тиме би и жртве своје ране превиле и утеху добиле. То би била правда без које нема суживота међу људима и народима”, закључује Саво.
Његова сестра Александра која данас живи са породицом у Немачкој, имала је три и по године и мало тога памти.
„Сећам се мајчиног врло јаког загрљаја и вриска жена. Данас када ме неко мало јаче, пријатељски загрли, обузме ме страх, што је изгледа последица трауме. Следеће што памтим је да гледам у аутомобил како гори. То је, касније схватам, возило у којем су страдали отац и дека. Бака ми је причала да наредних годину и по дана скоро сваки пут када нешто поједем, повратим. Када сам одрасла и спознала шта се ту десило, када сам после 20 година посетила родно село у опљачканој кући нашла сам на прозору мале патикице за које ми је тетка рекла да су моје”, прича Александра.
Она често јавно говори о Петровачкој цести.
„Видим да се многе жртве плаше Хрватске која јесте моћна земља. Чујем да се и неке судије плаше да суде овај случај. Разумем то. Србија је још слаба држава, али полако. Ја за сваку годишњицу ’Олује’ објавим неку фотографију и будем из Хрватске засута салвом увреда и монструозних озбиљних претњи, али не одустајем. Људи треба да знају шта се догодило и да верују у коначну правду, иако је живот човеков ненадокнадив”, каже Александра Стијеља.
Доротеа Чарнић
Povezani tekstovi
