D.I.C. Veritas

e-Veritas, Спутњик, Танјуг, 01. 05. 2024, У Цркви Светог Марка у Београду парастос за погинуле Србе у акцији „Бљесак“ [Фото, Ажурирано]

У цркви Светог Марка у Београду данас је служен парастос погинулим Србима у акцији хрватске војске и полиције „Бљесак“ изведене 1995. године.

Удружење породица страдалих и несталих „Суза“ и Удружење избеглих, расељених и досељених лица “Завичај” Београд организовали су служење парастоса, а осим чланова породица страдалих Срба, присуствовали су и представници других удружења и чланови делегација, као и представници Комесаријата за избеглице и миграције Србије.

Представници Комесаријата су положили венац на споменик жртвама ратова деведесетих година прошлог века у Ташмајданском парку, саопштио је Комесаријат, преноси Танјуг.

У раним јутарњим часовима 1. маја 1995. започео је напад хрватских снага на Србе у Западној Славонији, познат као операција “Бљесак” током које су убијене 283 особе српске националности, а протерано је најмање 15.000 Срба.

Војно полицијска акција названа “Бљесак”, којом су хрватске снаге запоселе део Западне Славоније који се налазио у саставу Републике Српске Крајине, била је заправо завршетак етничког чишћења Срба из Славоније који је већим делом остварен током 1991. године.

 

Фотографије: ДИЦ Веритас и Срђан Штрбац


Веритас: Већ 29 година постављамо иста питања

Поводом годишњице страдања Срба из Западне Славоније 1. и 2. маја 1995. Године, из Документационо информационог центра „Веритас“ су подсетили да је тада против западнославонских Срба кренуло више од 16.000 припадника хрватских оружаних снага.

„Заштитне снаге УН-а, на време упозорене од стране хрватских генерала, повукле су се на безбедна мјеста, препуштајући своје “штићенике” на милост и немилост агресору. Сећајући се Јасеновца из ‘41. и Пакрачке Пољане из ‘91, народ Западне Славоније кренуо је у егзодус према Српској. На путу према “мосту спаса” на реци Сави, сустизале су их авионске бомбе, маљутке из хеликоптера, топовске гранате и снајперски меци. Рањеници су клани или гажени тенковским гусеницама. У овој акцији су, према “Веритасовим” подацима, погинуле и нестале 283 особе, укључујући 114 (40%) цивила. Међу жртвама је 56 жена, осморо деце до 14 година и 75 особа преко 60 година старости. Од укупног броја жртава до сада је расветљена судбина 174 особе. Међу несталима се води још 109 (39%) особа, међу којима је 46 цивила, укључујући и 23 жене. Од 148 ексхумираних посмртних остатака из групних гробница, до сада их је 122 идентификовано. И кад се идентификују ексхумирани а неидентификовани (26), остају непозната гробна места за 83 посмртна остатка“, наводи се у саопштењу „Веритаса.

У овој акцији, подсећају, највише су страдала два села са претежно српским становништвом, Медари са 22 жртве, укључујући 11 жена и троје деце, те Пакленица са 20 жртава. Најтеже је страдала породица браће Вуковић из Медара, Ранко и његова супруга Анђелија са децом Гораном (11) и Горданом (8), те Милутин и његова супруга Цвијета и њихова кћерка Драгана (7).

„Око 1.450 припадника Српске војске Крајине (СВК) је заробљено, већина на превару уз помоћ заштитних снага УН-а, од којих су многи прошли тешка психичка и физичка малтретирања у Бјеловару и Вараждину. Хрватски судови су осудили велик број заробљених Срба на дугогодишње казне затвора за сваковрсне ратне злочине, које су издржавали у злогласном затвору Лепоглава, а неколико десетина заробљеника прошло је вишегодишње специјалне тортуре злогласне Лоре у Сплиту. Цивили који нису могли или нису желели напустити своја огњишта, смештени су у логоре за цивиле, а за то време православни храмови и српска имања су опљачкана, опустошена и уништена. Ускоро су и ови цивили, уз помоћ заштитних снага УН и хуманитарних организација, превежени у Српску и Србију, од којих се до сада вратило тек око хиљаду и по људи, углавном старије доби, док су се остали расули по целом свету“, наводе из „Веритаса“.

Савет безбедности УН-а, Резолуцијом 994 од 17. маја 1995, од Хрватске је затражио да повуче своје снаге из зоне под заштитом УН-а, а од сукобљених страна да се повуку из зоне раздвајања успостављене Загребачким споразумом о примирју из 1994. Хрватска је игнорисала ову резолуцију јер није имала ултимативан карактер нити је прописивала казнене мере за неиспуњавање обавеза.

„Све наведене чињенице биле су познате и Хашком тужилаштву, које никада није отворило интензивну истрагу за злочине у тој акцији, као што Хрватској ни СБ никада није увео казнене санкције зато што је као чланица УН-а извршила агресију управо на заштићену зону организације којој је и сама припадала. Али је зато Хашко тужилаштво, већ 25. јула 1995. године, оптужило тадашњег председника РСК Милана Мартића да је 2. и 3. маја 1995. године “за одмазду издао наређење војним органима РСК да гранатирају Загреб”, услед чега је погинуло шест цивила, јер се при том “није придржавао закона и обичаја који регулишу вођење рата”, за које дело га је Хашки трибунал правоснажно и осудио на 35 година затвора“, подсећају је из „Веритаса“.

Како се наводи у саопштењу, пред националним правосуђима Хрватске, Србије и БиХ, против припадника хрватских оружаних снага покренуто је неколико кривичних поступака за злочине над Србима у тој акцији, који нису одмакли даље од предкривичне фазе.

„У августу 2021. године из Тужилаштва БиХ у Хрватску је упућена замолница о уступању кривичног гоњења против 14 хрватских команданата који су учествовали у акцији “Бљесак”, иницирано кривичним пријавама Центра јавне безбедности Бањалука из 2006. и 2007, коју је Влада Хрватске одбила по хитном поступку уз образложење да “документација и материјал који су достављени не дају никакав основ за поступање правосудних тијела у Хрватској”. С друге стране, у марту 2020, на загребачком Жупанијском суду, након вишегодишњег поступка, неправоснажно су у одсуству осуђени Милан Мартић, председник РСК, на 7 година затвора, и Милан Челекетић, командант СВК, на 20 година затвора, због “осветничког ракетирања и гранатирања хрватских градова (Загреба и Карловца) након војно-редарствене акције Бљесак”, иако су испаљивање ракета наредили у току извођења хрватске агресије и као упозорење агресорима да обуставе напад на српску област под заштитом УН-а, коју је потврдио и Врховни суд РХ пресудом и од 5. јула 2023. године. Другостепена пресуда у односу на Мартића је правоснажна, док Челекитић, с обзиром да му је изречена максимална казна, има право на жалбу трећестепеном суду“, кажу из „Веритаса“.

„Уз дужно жаљење свих ратних жртава, већ 29 година постављамо иста питања: ко то и зашто прави разлику између цивилних жртава у Загребу и Окучанима и по ком критеријуму међународни и национални судови процјењују ко и када крши законе и обичаје који регулишу вођење рата?“, закључује се у саопштењу.

 

 

 

Povezani tekstovi

facebooktwittergoogle_pluslinkedinmailfacebooktwittergoogle_pluslinkedinmail

Komentari su isključeni.