Убрзано пропадање краја у коме је све мање и Срба и Хрвата уследило је након потреса, крајем прошле године, па постоји бојазан да би он у догледно време могао нестати
Петриња – Народ ће зиму која је на прагу провести у контејнерима. Тек је почело рушење оштећених кућа, а градња нових још није на видику. Ноћи су све дуже, дани све краћи, неизвесност све већа. Подрхтавање тла је и даље често, не прођу ни 24 часа да се не понови. Банијци маштају да у привремена боравишта унесу пећ на дрва. С њом би много мирније чекали хладне дане, који су једино извесни. „Банија се гаси”, све се чешће чују узнемирујуће поруке. Одлазе и они који су одолели изазовима рата и недостатку посла, и они који су се враћали из избеглиштва.
Крајем децембра прошле године Банија је страдала од снажног потреса. У њему је већина кућа тешко оштећена, тако да су опасне за живот, морају да се граде изнова или им следе скупе оправке. Пре тога насеља су страдала у рату, а и после рата – од граната и намерних паљевина, да би потом уследила послератна обнова, која није окончана до велике природне непогоде. У људе су се уселили немир и страх. Ипак, још се није слегла прашина из рушевина од земљотреса, кад су се појавили сигнали нечега за шта се мислило да је ишчезло са ових простора. Три су деценије овде владали најпре грађански рат, а онда међунационалне тензије и неповерење. Непосредно након првог великог удара и док се нису смирила свакодневна подрхтавања, на Банију су почеле да стижу колоне камиона и аутомобила са помоћи угроженом становништву. Прошло је осам месеци откако су овдашњи путеви били закрчени километарским колонама дародаваца, а по српским селима са истим жаром причају како су им и Хрвати из Загорја, Међумурја, Подравине, Мославине… доносили обилате поклоне и тако ублажавали тегобе. Тај утисак надвисио је нелагодности спавања у аутомобилима и под шаторима по хладним зимским ноћима. Нација није била препрека солидарности и хуманости и оне су учиниле да људима буде топло око срца.
Међутим, укупним стањем на терену нико није задовољан. Нарочито становништво. Тек је почело чишћење грађевина које нису за реконструкцију и које саме по себи значе опасност за околину, а изградња нових готово да нигде није започета. Народ живи у крајње нехуманим условима који ни издалека нису прилагођени надолазећим зимским хладним данима. Хуманитарци замерају да је видљиво ангажовање добротворних организација, посебно из света, али да се ангажовање хрватске државе не примети. Касни припрема документације за рушење и изградњу. Нема адекватне законске регулативе. Тако су у Глини набављене хиљаде контејнера, али власт није успела да их прикључи на водоводну мрежу. Тврди се да на рачунима фондова за обнову стоје милиони, а градња никако да почне. Предуго трају процеси јавних набавки. Страхује се да се новац неконтролисано троши на пројекте, а они никако да заживе. Људи кукају како је грађевински материјал након потреса на Банији поскупео за 50 одсто.
У међувремену, млади људи одлазе са Баније, и то у иностранство. Колонија Петрињаца у Ирској је све бројнија. Капацитети чувене Месне индустрије „Гавриловић” из ове варошице остали су сачувани и у рату и нису страдали у земљотресу. Овде ради трећина запослених Петрињаца. Фабрика је некада сировине набављала у окружењу, а од увођења слободног тржишта она углавном увози сировину. Стоке на Банији је све мање. Државне субвенције нису довољне, па сточари остварују губитке на сваком грлу. Након потреса број грла на фармама је преполовљен. По напуштеним селима ноћу шетају дивље свиње, лисице, срне… Домаћих животиња све је мање.
У настојањима да се грађанима обезбеди кров над главом занемарена је потреба да се овде врати живот – да људи привређују и да се тако боре за живот, за опстанак. На списку школских зграда на петрињском подручју, чија је реконструкција предвиђена, нема тешко оштећеног Центра за шљиву и кестен, који се налази у релативно новој згради у којој се некад налазила школа у Доњој Бачуги. Едукацијском центру који је основан 2008. предвиђана је добра перспектива јер је ово подручје управо познато по узгоју шљиве и шумама кестена, а требало је да служи за образовање грађана у овој области. Пошто зграда није предвиђена за обнову, од овог пројекта који је заживео сада се вероватно одустало.
Поред остатака храма СПЦ посвећеног Светом Стевану, недалеко од поменутог центра, на литургији је парох петрињски Саша Умићевић недавно рекао да постоји воља да се храм уз помоћ дијаспоре и других дародаваца обнови. Око црквишта ове године окупило се више људи него ранијих година.
Ђуро Ђукић
Povezani tekstovi
