D.I.C. Veritas

Политика, 08.12.2016., Саво Штрбац: Случај ,,Шекс“

Као врховни државни тужилац РХ, Шекс је 1992. године издао налог општинским тужиоцима за истрагу уз хапшење 250 цивила ради размене за заробљене хрватске војнике

Ових дана добио сам неколико интересантних докумената од г. Јована Пејовића, адвоката из Херцег Новог. Један од тих докумената носи назив „Кривична пријава против Владимира Шекса”, која је поднесена у мају 1999. године Тужилаштву за ратне злочине Републике Србије и Врховном тужилаштву Црне Горе „због тога што је у периоду од 15. априла до 14. августа 1992. године, као Врховни државни тужилац РХ, издао налог потчињеним општинским тужиоцима да у том периоду поднесу захтеве за истрагу уз предлог за хапшење 250 цивила ради размене за заробљене хрватске војнике, која је и извршена 14. августа 1992. у Неметину, чиме је извршио ратни злочин хапшења талаца за размену, што је санкционисано Женевским конвенцијама као ратни злочин”.

Подносилац пријаве је управо поменути адвокат, али не као пуномоћник неке странке, већ је то учинио у своје име, „као један од ухапшених и размењених”. Пејовић је живео у Дубровнику, где је и ухапшен као цивил. С њим се у затвору нашло још двадесетак црногорских држављана са вишедеценијским пребивалиштем у Дубровнику. У пријави наводи да му је у дубровачком затвору лично истражни судија, којег познаје од основне школе, рекао да је Шекс као државни тужилац наредио хапшење цивила за размену у Неметину. Цивили намењени за размену довезени су у логор Керестинец, где их је укупно било око 250. МК ЦК их је евидентирао као цивиле, али им је наређено да сви обуку униформе ЈНА у којима су и одвезени на размену.

Тужилаштво за ратне злочине Републике Србије дописом из децембра 2014. обавестило је г. Пејовића да су у сарадњи са Врховним тужилаштвом Црне Горе предузели многе мере и радње (обављен је разговор са више од 70 тада ухапшених цивилних лица) и до сада су прикупили знатан број информација, доказа и података, из којих, по њиховом мишљењу „произилазе основи сумње да је у наведеном периоду извршено предметно кривично дело (ратни злочин против цивилног становништва) у објективном смислу”. Наводи се и да из многобројних изјава размењених лица произилази да су скоро сви били изложени разним облицима психичког и физичког мучења (тортуре), што је такође један од облика извршења предметног кривичног дела.

А онда следи једно „међутим”: из прикупљених доказа „не произилазе основи сумње да је све наведено у пријави организовао и наредио пријављени Владимир Шекс, осим посредног сазнања добијеног од судије Окружног суда у Дубровнику Пере Милоглава дате подносиоцу пријаве”. А пошто то тужилаштво нема објективне могућности да евентуално прибави и друге доказе који би поткрепили наводе подносиоца пријаве, пријаву ће са свим прикупљеним подацима и доказима, „у виду информације” доставити Државном одвјетништву РХ, у складу са Споразумом о сарадњи у прогону учинилаца кривичних дела ратних злочина, злочина против човечности и геноцида „на разматрање и оцену ради евентуалног предузимања одговарајућих мера и процесних радњи”.

Све време рата учествовао сам у разменама заробљеника, као члан или председник комисија на српској страни. И познато ми је да је оваквих случајева као што је Јованов на хрватској страни било много, посебно у прве две ратне године. На тај начин хрватске власти су етнички чистиле своје градове и села од цивила српске националности и за њих путем размене добијали припаднике својих војних и паравојних формација.

Подносећи кривичну пријаву, Јован је  урадио све како треба, али Тужилаштво за ратне злочине  Србије није. Наиме, у јулу 2011. из тог тужилаштва у Хрватску је послата оптужница против 44 Хрвата због ратних злочина и геноцида (а међу њима и  против Владимира Шекса, ратног команданта за источну Славонију), која их је  теретила за ликвидацију најмање 19 вуковарских Срба у лето и јесен 1991, коју је по поменутом споразуму требало уручити оптуженима како би се поступак могао наставити. Уместо уручења, Хрватски сабор је „брзом брзином”, управо на Шексов предлог, изгласао Закон о ништавости одређених правних аката судова ЈНА, СФРЈ и Србије, који је и данас на снази. Ако је оптужница прошла овако, није тешко закључити како ће проћи она  „информација”.

Србија у свом Закону о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине има уграђену регионалну надлежност за ратне злочине почињене на подручју бивше Југославије, због чега трпи и жестоке критике из окружења и Парламента ЕУ. Време је да се та одредба  почне примењивати у пракси. Зашто не и на Владимира Шекса?

 

Документационо-информациони центар „Веритас”

 


facebooktwittergoogle_pluslinkedinmailfacebooktwittergoogle_pluslinkedinmail

Komentari su isključeni.