Pravosudne instance u Srbiji, Hrvatskoj i Danskoj istražuju jedan od najmorbidnijih slučajeva ubijanja civila u jugoslovenskim ratovima devedesetih godina prošlog veka
Sedamnaest godina posle masakriranja najmanje devetoro srpskih civila, fizički i psihički hendikepiranih, u banijskom gradiću Dvoru na Uni, 8. avgusta 1995. godine, istrage o ovom gnusnom ratnom zločinu vode se u Srbiji, Hrvatskoj i Danskoj.
Dok su dvanaestorica krvnika, u uniformama bez oznaka vojne pripadnosti, kretali na nemoćne žrtve, smeštene u školskoj zgradi, čak dve stotine danskih vojnika iz sastava snaga UN bilo je raspoređeno tik uz školu. Kad je video da ubice ručnim granatama razvaljuju školski ulaz, vojnik Jan Velendorf, sa svog mitraljeskog gnezda postavljenog na krovu fiskulturne sale, udaljen samo dvadeset pet metara od ulaznih vrata škole, javio se komandantu i zatražio instrukciju. Kao i ostali vojnici, dobio je naređenje da se zločincima ne meša u posao.
Tek u aprilu prošle godine, Velendorf je progovorio za dansku televiziju BT,rekavši da su ubice izvele hendikepirane civile i starce iz škole, postrojili ih i pobili. Sve je trajalo manje od petnaest minuta. Jedan od ubica žrtvi je ispalio metak u vrat i šutnuo invalidska kolica u kojima je sedeo ubijeni.
Krajem januara ove godine srpski tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević, zajedno s hrvatskim kolegama, ispitivao je u Kopenhagenu Velendorfa i još trojicu danskih vojnika i oficira. Međutim, nadležna instanca UN zabranila je mešovitom tužilačkom timu da oficire i vojnike pita šta je bila njihova dužnost u kobnoj situaciji, dozvoljavajući isključivo pitanja o onome šta su videli svojim očima.
Autobus s pedesetak štićenika penzionerskog doma iz Petrinje i pacijenata s psihijatrijskog odeljenja petrinjske bolnice stigao je u Dvor na Uni prvog dana „Oluje“. Ova grupica nemoćnih lica, mislilo se, smeštena je na najbezbednije moguće mesto: na krajnjem jugu Banije, blizu mosta koji povezuje Dvor na Uni i Novi Grad (Bosanski Novi) u Republici Srpskoj, pa još u školi koju okružuje vojska UN. Do 7. avgusta većina je prešla pomenuti most, a desetak najnemoćnijih sačekali su fatalni 8. avgust u školi.
Od šestoro dosad identifikovanih, najstarija je bila 80-godišnja Desanka Teodorović, a najmlađi 19-godišnji Darko Krivokuća. Ubijena je i 62-godišnja Terezija Ružak, Hrvatica, žena patuljastog rasta sa amputiranom nogom.
Ratna scena na Baniji tokom „Oluje“ bila je haotični mozaik u kojem su se ukrstile tri vojske: hrvatska (HV), srpska (vojska Krajine) i muslimanska (Peti korpus Armije BiH), a sve to garnirano indikativnim spokojstvom formacija UN i Vojske Republike Srpske koja je, uživo, gledala dramu preko Une.
Taj košmar uslovio je da su, s raznih strana, za pokolj bogalja u Dvoru na Uni optužene sve tri umešanevojske. Jer, prema Dvoru na Uni HV je nastupala sa severoistoka, iz Kostajnice, dok su muslimanske snage, izlivajući se iz bihaćke enklave s jugozapada, napale srpsku kolonu izvlačenja na putu Glina – Dvor na Uni. A nešto južnije od Dvora, u naselju Matijevići, gde se pristupa spasonosnom mostu preko Une, bio je stacioniran oklopni bataljon krajinske vojske s dvanaest tenkova.
Tezu da su ubice Srbi prvi je požurio da lansira tadašnji predsednik Hrvatskog helsinškog odbora, zagrebački profesor Žarko Puhovski, a osnov ovih optužbi je da snage HV osmog avgusta navodno nisu bile u Dvoru na Uni. Zagrebački „Večernji list“, pozivajući se na izveštaje UN, tvrdio je da su počinioci zločina muslimanski vojnici.
Savo Štrbac, šef „Veritasa“, posle iscrpne istrage raznih izvora, tvrdi da su likvidatori pripadnici jedne izviđačko-diverzantske čete iz sastava 145. brigade HV, čete koju je predvodio Matija Ciprić, rođen u selu Zamlača kod Dvora.
Prvo, Štrbac tvrdi da muslimanska vojska, koja jeste ubijala srpske civile na Suvoj Međi i na pomenutom putu Glina–Dvor, kod mesta Žirovca, nije nikako mogla biti u Dvoru na dan zločina, jer je, dakle, napadala srpsku izbegličku kolonu po dubini.
Drugo, dokaze da je HV bila u Dvoru na Uni još dan ranije, 7. avgusta, Štrbac nalazi u knjizi o ratnom putu 145. brigade HV i u jednom broju hrvatskog časopisa „Zrin“ iz 1995. godine, u hvalospevnom tekstu o Cipriću. Na oba se mesta tvrdi da je HV ovladala Dvorom već 7. avgusta, poslepodne. Tako je prekinuta srpska linija izvlačenja pa su mnogi Srbi napustili vozila i peške, zaobilazeći Dvor, izbili na prilaz mostu u Matijevićima.
Dalje, u ratnom dnevniku danskog bataljona (objavljenom u zagrebačkim „Novostima“) beleži se prisustvo vojnika HV u Dvoru ujutru 8. avgusta, a samo pet minuta pre masakra, ispred škole, zabeleženaje borba krajinskih i hrvatskih vojnika.
Do tih borbi došlo je zbog srpskog protivudara koji je vodio general Mile Novaković. On je 8. avgusta ujutro, s jednom grupacijom prikupljenom u Novom Gradu, prešao preko mosta na Baniju, u Matijeviće, i s pomenutim tenkovima odbacio hrvatske snage od puta koji kroz Dvor vodi u Matijeviće. Tom prilikom tenkovi su rasturili i gazili ona napuštena vozila na putu, što je poslužilo brojnim „tumačima“ s hrvatske strane za još jednu skasku o „srboubilačkom“ dejstvovanju krajinske vojske.
Milan Četnik
Povezani tekstovi
