Specijalno za „Politiku”
Pripadnici srpske zajednice, ali i drugih nacionalnih manjina, imaju pravo na školovanje na maternjem jeziku i to pravo se ne sme i ne može ukinuti, kaže Srđan Kolar, zamenik gradonačelnika Vukovara
Zagreb – Iako se od poslednjeg rata do danas broj Srba u Hrvatskoj sveo gotovo na statističku grešku, pred svake izbore u ovoj zemlji nađu se nekako kao lakmus papir za političare desne orijentacije. Taj mali broj preostalih Srba postane glavna tema predizbornih nastupa, pretnji, obećanja i nadmetanja ko će ih više osuditi. Tako je i ove godine gradonačelnik Vukovara u svoju kampanju za ponovni izbor na čelo grada, pored ostalog, uvrstio i novo smanjivanje prava Srbima u tom gradu. A ni nakon izborne pobede nije zaboravio na svoje obećanje da će u školama „ukinuti odvojene razrede” srpske i hrvatske dece. Kad se tema tako predstavi, zaista može zvučati kao zagovaranje jedinstva i zajedništva, pa nije čudo što su reakcije u društvu burne i podeljene. Međutim, kako i naši sagovornici ističu, po sredi je vrlo opasna inicijativa koja za cilj ima ukidanje zakonom zagarantovanih prava srpskoj zajednici da svoju decu i mlade uči maternjem jeziku, ćiriličnom pismu, nacionalnoj istoriji i kulturi.
„Pripadnici srpske zajednice, ali i drugih nacionalnih manjina, imaju pravo na školovanje na maternjem jeziku na osnovu ustavnog zakona i na osnovu Zakona o vaspitanju i obrazovanju nacionalnih manjina i to pravo se ne sme i ne može ukinuti i mora da bude na raspolaganju roditeljima. A oni se ne smeju zastrašivati i ta stigma se mora skinuti sa njih. Naprotiv, mora se raditi na tome da se deca pripadnika srpske zajednice što više obrazuju na ovaj način, da ne zaborave svoje pismo, da ne zaborave ko su i šta su i da uče o svojoj matičnoj zemlji, o svome narodu, a isto tako i o svojoj domovini, u kojoj žive i u kojoj će sutra raditi”, kaže za „Politiku” Srđan Kolar, zamenik gradonačelnika Vukovara iz redova srpske zajednice, i sam roditelj troje dece koja na ovaj način pohađaju nastavu.
Na obrazovanje pripadnika srpske zajednice na svom jeziku i pismu u hrvatskoj javnosti često se gleda kao na oblik segregacije i getoizacije koji ne doprinosi integraciji Srba u hrvatsko društvo. Pritom se zaboravlja da ovakav vid nastave koriste italijanska, mađarska i češka zajednica, koje uz to imaju i škole registrovane kao manjinske, za razliku od srpskih. Neretko ove škole pohađaju i deca pripadnika većinskog, hrvatskog, naroda. Na ovo se u javnosti gleda s odobravanjem i doživljava se kao bogatstvo multikulturnosti. Kad je u pitanju najbrojnija, a pritom „najmlađa”, nacionalna manjina, ona srpska, posredi su drugačiji kriterijumi.
Da pojasnimo, u Republici Hrvatskoj manjinsko obrazovanje dostupno je kroz modele A, B i C. Model A, koji je najzastupljeniji na istoku zemlje, podrazumeva da se celokupna nastava odvija na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu. Kroz model B se na srpskom jeziku odvija nastava predmeta značajnih za istoriju, jezik i kulturu, a model C podrazumeva dopunsku nastavu na kojoj se izučavaju sadržaji u vezi s nacionalnom kulturom, pismom i jezikom.
Poređenja radi, u Srbiji je obrazovanje na maternjem jeziku i pismu trenutno dostupno za albansku, bošnjačku, bugarsku, mađarsku, rumunsku, rusku, slovačku i hrvatsku nacionalnu manjinu. A ne samo da postoje razredi u osnovnim i srednjim školama na hrvatskom jeziku, već i lektorat za hrvatski jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
U Vukovaru se duže od osam godina, kako kaže Kolar, ne poštuje Ustavni zakon o pravima nacionalnih manjina, koji govori o pravima srpske zajednice na jezik i pismo, odnosno na dvojezičnost.
„Izvršen je veliki pritisak na srpsku zajednicu, koja je čak ispala problematična i kriva za sve što se dešava u Vukovaru. Ovo je sad još teži pritisak, i to na roditelje kojima je data mogućnost i koji se, ako žele da upišu svoje dete u školu po modelu A, tretiraju kao neko ko ne poštuje dovoljno Republiku Hrvatsku, ko želi da mu deca budu razdvojena od druge dece, ko želi određeni separatizam, što je apsolutno netačno. U Vukovaru, recimo, postoji dečji vrtić koji ima šest predškolskih ustanova, dakle, šest prostora gde se odvija nastava. Zar mislite da ta deca u šest zgrada nisu razdvojena?”, pita se Kolar.
U Hrvatskoj su inače svi nastavni planovi usklađeni s Nacionalnim kurikulumom Ministarstva nauke i obrazovanja Hrvatske. Nacionalne manjine, uključujući i Srbe, udžbenike su, nakon odobrenja ministarstva i uvrštavanja u kataloge, samo preveli na svoje jezike.
„Nacionalne manjine imaju pravo na dodatne sadržaje iz nacionalne grupe predmeta: istorija, geografija, muzička i likovna kultura, i to do 30 odsto od ukupnog sadržaja svakog od tih predmeta. U školama u kojima se obrazuju deca na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu u upotrebu ne može ući nijedan udžbenik koji nije usklađen s kurikulumom i koji nije odobrila komisija za procenu valjanosti. Nijedan udžbenik iz Republike Srbije ne može ući u upotrebu dok ne prođe procenu ministarstva. Reč je, dakle, o udžbenicima identičnim kao oni koje koriste i učenici većinskog naroda, sve ostalo je zla namera i manipulacija, obično politikantstvo”, tvrdi Milica Stojanović, predsednica Odbora za obrazovanje Zajedničkog veća opština u Vukovaru i pojašnjava da ne postoje tzv. odvojene, srpske škole.
„U gradu Vukovaru su i osnovne i srednje škole mešovite, pohađaju ih sva deca. U nekim školama su zbog prostora učenici u suprotnim smenama. Učenici na sportskim takmičenjima u mešovitom timu brane rezultat svoje škole, na odmoru se druže, izlaze u iste kafiće, uče isto gradivo, svako na svom maternjem jeziku”, kaže ova penzionisana profesorka srpskog jezika, koja inicijativu gradonačelnika vidi kao još jedan pokušaj diskriminacije Srba.
Roditelji, očekivano, reaguju na dezinformacije i pometnju u javnosti, a mnoge je ovo i pokolebalo u odluci da decu upisuju na obrazovanje po modelu A.
„U Vukovaru su Srbi u mnogo čemu zakinuti, od zapošljavanja do formiranja odbora u školama, tako da je ovo već pretnja. Pravo roditelja je da upiše svoje dete u program koji želi, a sigurno da oni usled svih ovih priča osećaju nesigurnost, neizvesnost i strah”, zaključuje naša sagovornica.
Da je reč o politizaciji i nekim drugim, skrivenim interesima, smatra i Aleksandar Tolnauer, predsednik Saveta za nacionalne manjine Republike Hrvatske, osnovanog s ciljem da sve manjine, pa i one koje nemaju poslanike u Saboru, mogu iskazati svoje interese i učestvovati u odlučivanju.
„Tu ima puno nelogičnosti. Kad biste analizirali one koji su protiv tri modela obrazovanja Srba, ispalo bi da tu postoji nešto protiv čega su se oni borili, kao da su Srbi tu gazde i rade šta hoće. Oni koji napadaju tzv. srpske škole misle da je reč o nekakvom posebnom programu koji nije kompatibilan s hrvatskim, a to nije tačno, to je isti program, samo se odvija na srpskom jeziku i ćirilici”, objašnjava Tolnauer za „Politiku” i dodaje da su svaki jezik i svako pismo – bogatstvo.
„Sve te stvari se politizuju zbog sasvim drugih interesa i ljudi postaju taoci takvih igara. Mi sprovodimo politiku vlade Andreja Plenkovića, koja se može definisati kao integracija u hrvatsko društvo, ali uz očuvanje sopstvenog identiteta, a identitet su pismo, jezik, vera…”, kaže naš sagovornik i dodaje da svaka zajednica, pa i srpska, treba sama da odluči šta je za nju najbolje i najproduktivnije, a da će savet, čija je uloga zaštita prava i sloboda nacionalnih manjina, onda njen stav i podržati.
Da bi došlo do ostvarenja zamisli vukovarskog gradonačelnika, morao bi se izmeniti Ustavni zakon o pravima nacionalnih manjina, za šta, smatraju naši sagovornici, postoje slabi izgledi. Međutim, šteta po srpsku zajednicu već je nepovratno načinjena. Po ko zna koji put nepravedno je etiketirana kao remetilački faktor i izložena negativnoj kritici u javnosti, koja je površno i bez elementarnog poznavanja zakona i ustaljene prakse pristupila ovom pitanju. Pitanju koje se u uređenim društvima ne postavlja.
Olivera Radović
Povezani tekstovi
