Прошле недеље (десетог јуна) је Високи казнени суд Републике Хрватске (ВКС РХ) објавио вест да је потврдио првостепену пресуду Жупанијског суда у Загребу у кривичном предмету познатом као “Гаража и селотејп”. Тиме је постала правоснажна пресуда којом је четворо оптужених проглашено кривима за ратни злочин против цивилног становништва. Прва оптуженица осуђена је на 4 године затвора, други и трећи оптуженик на по 3 године, а четврти – Бранимир Главаш – на 7 година. По њему се овај предмет и “прославио” у струци и јавности, која је будно пропратила и финалну пресуду.
“Између јула и децембра 1991. године, током одбране Осијека, оптужени су деловали као заповедници и припадници војних јединица с циљем застрашивања и одмазде над цивилима, углавном српске народности. Четврти оптуженик (Главаш) је знао да њему подређени војници незаконито лишавају слободе и злостављају цивиле, али то није спречио, па су они у подруму једног цивила ударали ногама, рукама, деловима оружја и палицама задавши му повреде, а другог цивила у једној гаражи су мучили присиљавањем да попије сумпорну киселину из акумулатора и потом је усмрћен ватреним оружјем.
Осим тога, исте године, четврти оптуженик, Бранимир Главаш је наредио да се оснује посебно тајна група за неовлашћена лишавања слободе, злостављања и ликвидације. Припадници те групе, међу којима су били и остали оптуженици, систематски су отимали цивиле из њихових домова, затварали их, а потом их одводили на обалу реке Драве где су их усмрћивали ватреним оружјем и бацали у реку. Један од цивила преживео је стрељање и пад у Драву, након чега је четврти оптуженик неуспешно наредио његову ликвидацију у болници”, гласи део судског саопштења.
Кад прочита овакво саопштење и чује казне, нормалан човек се упита зашто су оне толико непримерене неделима. Сматрам да су санкције преблаге – више награда него казна за тежину дела. Да бих то доказао, упоредићу овај случај с предметом који је првостепеном пресудом завршен против оптуженог Жељка Травице (“Церић и Мирковци”).
Ова два предмета третирају догађаје са истог географског подручја и у истом временском интервалу, са скоро подједнаким бројем ликвидираних особа. Први случај третира цивиле српске националности, лојалне новој хрватској власти која је дошла кокетирајући са усташком идеологијом и иконографијом НДХ и Анте Павелића, што је и натерало Србе на побуну. У другом случају убијени су припадници екстремне паравојне јединице ХОС, који су носили усташке ознаке (прво бело поље на шаховници и поклич “за дом спремни”).
Разликује их и то што је у првом случају злочине открио припадник Главашеве јединице Крунослав Фехир, којег је отац као малолетника предао Главашу уз речи “ево ти овог малог, биће добар усташа”, док Травицу бране саборци и понеки Хрват, а терете га припадници ХОС-а којима су Срби након заробљавања, због младости, спасили животе. Травица је добио максималних 20 година по тадашњем закону, што је еквивалент тада укинутој смртној казни (која се могла заменити са 20 година). По неким теоретичарима та се казна након укидања смртне није могла ни изрицати, што Хрватима није била запрека да је масовно изричу Србима и припадницима ЈНА.
Висина казне зависи од тежине дела, степена кривице и околности. Ево како хрватски судови одмеравају санкције за слична дела ратних злочина.
У случају Главаша, ВКС наводи да је првостепени суд као олакшавајуће околности “правилно ценио ранију неосуђиваност, личне и породичне прилике те допринос одбрани Републике Хрватске.” А као отежавајуће цењено је да су кривично дело “починили с највишим степеном кривице (директни умишљај), побуде почињења кривичног дела (застрашивање и одмазда према цивилним становницима већином српске националне припадности уз изговор да се ради о особама које су наводно сарађивале с непријатељем), тежину почињених дела (радње почињења усмерене на једну незаштићену категорију цивилног становништва у време оружаног сукоба и одбране Републике Хрватске), начин почињења дела (жртва натерана да попије акумулаторску течност, жртвама пре ликвидације руке и уста облепљени селотејп траком, а након извршених убистава тела жртава бацана у Драву), тежину повреде заштићеног добра (знатно одступа од уобичајене повреде заштићеног добра код кривичног дела ратног злочина против цивилног становништва, што се очитује у крајњем непоштовању људског живота и достојанства) те број жртава (сразмерно радњама сваког од оптуженика)”.
Ипак, уследио је шокантан закључак суда: ове олакшавајуће околности представљају “особито олакшавајуће околности” за прво троје оптужених, због којих се сврха може постићи казнама блажим од прописаних (4 и два пута по 3 године). За Главаша је казна од 7 година оцењена примереном тежини и степену кривице, док му протек времена и дужина трајања поступка нису цењени као олакшавајући фактори.
У случају Травице, првостепена пресуда (изречена 8. маја ове године) још није написана, али је председавајући судија Давор Митровић при објављивању рекао: “У доказном поступку је недвосмислено утврђено да је Травица, као припадник Територијалне одбране Мирковци, након напада на Церић, суделовао у убијању из ватреног оружја заробљених припадника ХОС-а и МУП-а, који су престали да пружају отпор.” Суд наводи да су га тројица сведока препознала као особу која се иживљавала над заробљеницима. Искази сведока имали су много детаља које нико не би измислио ако их није преживео.
У писменом отправку пресуде вероватно ће бити наведене и остале отежавајуће околности које ће покушати оправдати максималну казну. Међутим, тешко да ће се Травици “утврдити” онолике и онакве отежавајуће околности као у случају “Гаража и Селотејп”. Мој закључак је да је Травици особито отежавајућа околност управо његова национална и војна припадност.
Такав закључак директно изводим на анализи до сада око 4.000 процесуираних особа за ратне злочине пред хрватским правосудним органима, од којих је тек око 3 процента припадника оружаних снага РХ и до сада око 750 изречених осуђујућих пресуда, где је још мањи проценат припадника хрватских снага. Све то прати просек од око 12 година казне припадницима СВК и ЈНА, а припадницима ОС РХ казне око или чак нешто испод прописаног минимума од пет година затвора, што најбоље илуструју правоснажне казне у предмету “Гаража и Селотејп”.
Убеђен сам да овакви двоструки стандарди у суђењу једноставно не могу опстати за векове векова. Правосуђе које се руководи етничким кључем и војном припадношћу, уместо тежином почињеног зла, престаје да буде стуб правде и постаје оруђе селективне политичке освете. Свака преблага казна за монструозне злочине над невиним цивилима у Осијеку и свака максимална казна која се по аутоматизму изриче припадницима поражене стране, не представљају само изругивање жртвама већ и трајну препреку било каквом суштинском помирењу на овим просторима. Историја нас учи да се неправда, ма колико била институционално заштићена и умотана у законске фразе, пре или касније уруши под сопственим теретом. Селективна правда није ништа друго до револт против самог права, а такво селективно дељење правде не може заувек бити легитимисано државним печатом.
Саво Штрбац,
председник Документационо-информативног
центра “Веритас”
