Политика, 16.12.2022, Саво Штрбац: Прича о београдском преваранту

„Ја сваком човеку прилазим са вером да је поштен човек. Ако није, ако ме превари, шта могу. Нека пред Богом одговара. Моје право није да судим о људима пре него што они покажу шта су!”, патријарх Павле

Први случај: „Ненаде, добро јутро, јави ми се на овај број чим устанеш, требаш ми хитно, на путу сам у Србији, Слобо развојни фонд БиХ”. Овај ес-ем-ес у петак 7. октобра 2022. у 7.40 стигао је на Ненадов мобилни.

Ненад и Бојана су избеглице са подручја Босанског Петровца. Обоје су студирали у Београду а по завршетку студија венчали се и настанили у Бањалуци. Никола је ауто-превозник и има регистровану фирму, која је у последње две године због вируса корона лошије пословала. Изненађени поруком од њима непознатог човека, одлучују да га назову. Са њим разговара Бојана, која је иначе дипломирани економиста. Слобо јој говори како им је у Развојном фонду БиХ остала једна нерасподељена донација од ЕУ, коју би хтели мимо конкурса да доделе неком ко има регистровану ауто-превозничку фирму. Слобо говори чистом ијекавицом и у разговор „убацује” да је и његова мајка са подручја Босанског Петровца. На сва Бојанина питања о донацији Слобо одговара лежерно и стручно. Објашњава јој да могу изабрати донацију од 5.000, 10.000 или 15.000 евра, с тим да се за прву не плаћа никаква такса, за другу 250 евра, а за трећу 400 евра. Напомиње да треба пожурити са предајом папира о регистрацији фирме и уплатом таксе. Предлаже јој да њему директно у Београд у току дана донесу папире за фирму и кеш за таксу, а он ће све друго средити.

Верујући да их је неко препоручио из Удружења ауто-превозника или Министарства саобраћаја и веза Републике Српске, где је Ненад радио пре одласка у приватнике, фасцинирана и Слобиним сазнањима о њиховој породици, Бојана га и не пита одакле му сви ти подаци.

У 9.32 Бојана Слоби шаље ес-ем-ес: „Молим вас да ли је потребно да имамо отворен девизни рачун?” „Не, исплата је у КМ. Иде преко Сарајева”. Бојана га зове и обавештава га да су се одлучили за највећи износ донације и да ће по сину послати папире и новац у Београд, а пошто јој је син млад и не познаје Београд, са њим ће путовати и њихов породични пријатељ. Слобо јој сугерише да је боље да син дође сам јер причу о донацији не треба ширити.

Око 11 сати син креће својим колима за Београд ауто-путем преко Хрватске. У 11.20 Слобо шаље ес-ем-ес Бојани: „Није ме звао ваш син.” „Он је кренуо, у Хрватској је, сад ћу рећи да вас зове? Или да вас зове кад уђе у Србију?”, пита Бојана. „Може када уђе у Србију”, стиже јој порука. „Океј, у реду! Поздрав”, одговара она.

Сусрет између сина и Слобе десио се око 15 сати у центру Београда, испред Дома омладине. Син зауставља ауто на путу, пали мигавце и из аутомобила Слоби предаје папире и 1.000 КМ. И не тражи кусур. Слобо му руком показује неки прозор на високој згради и говори му: „Тамо је моја канцеларија. Ту ће твој отац у четвртак потписати уговор.” Син примећује да је Слобо крезуб. Чим је извршио предају „пакета” јавља мајци да је обавио предају, али да му Слобо не улива неко поверење због свог изгледа. Бојана истог момента зове Слобу на број преко којег је са њим комуницирала до тада. Аутомат јавља да је корисник недоступан. Тек тада је постала свесна да су жртве преваре и да су паре отишле унеповрат.

Други случај: Београд, уторак, 15. новембар 2022, јутро, око 9.30 сати. У канцеларији „Веритаса” звони фиксни телефон. Службеница диже слушалицу: „Добро јутро, овде Драган из Развојног фонда Србије. Треба ми господин Штрбац”, чује се угодан мушки глас који „цепа екавицу”. „Господин Штрбац још није дошао, а не знам ни да ли ће долазити данас”, одговара секретарица. „Можда ми и ви можете помоћи. У фонду нам је остала једна нерасподељена донација за носиоце пољопривредних газдинстава на подручју Београда. Постоји могућност да је доделимо без расписивања конкурса. Ја бих волео да то буде избеглица из Хрватске, па ако знате неког ко испуњава овај услов, проследите ми његов контакт”, каже мушки глас.

Службеница се сетила Ђорђа, избеглице из околине Бенковца, којем је отац убијен у „Олуји”. У то време Ђорђе је имао само две године. Назове га и преприча му разговор са Драганом из Развојног фонда Србије. Ђорђе је сагласан да се његов контакт проследи Драгану.

Истог дана у 10.43 Драган зове Ђорђа, који позив Ђорђе пропушта. Пет минута касније Ђорђе зове Драгана. Драган Ђорђу понавља оно што је већ раније саопштио службеници „Веритаса” додајући да може да бира висину донације између 5.000, 10.000 и 15.000 евра. За ону од 5.000 не плаћа се ништа, за ону од 10.000 плаћа 180 евра, а за ону од 15.000 280 евра у динарској противвредности на име неке таксе.

Ђорђе верује Драгану и због тога што је у њиховом „познанству” посредовао „Веритас” и што говори „по нашки”. Ђорђе се опредељује за највећу донацију. Драган му предлаже да се састану што пре. Саветује му да донесе папире од фирме и паре за таксу, а он ће попунити формуларе и уплатити таксу. Предлаже му да се састану у близини његове канцеларије испред Дома омладине. Узгред му скреће пажњу да дође сам како се не би ширила прича о донацију.

Ђорђе је на састанак из Сурчина дошао колима са својом дјевојком. Зауставили су се у близини Дома омладине. Ђорђе је упалио сва четири мигавца, изишао из аута и човеку који га је чекао предао папире за фирму и 32.000 динара. Драган је Ђорђу рекао да му је потребно од два до седам дана до потпуне реализације ове донације. Ђорђе је запазио да је Драган стар између 45 и 50 година, да је крезуб и да има кратку седу браду и кратку седу косу, напред мало проћелав. Сусрет је трајао свега минут, а цела „операција”, од првог контакта до предаје „пакета”, трајала је око два сата.

Два дана касније Драган се поново јавио на „Веритасов” фиксни телефон и замолио службеницу да му поново издиктира Ђорђев број мобилног пошто га први пут није добро записао. Након тога, у 9.39 Драган зове Ђорђа, са другог броја мобилног и саопштава му да ће га позвати у петак или понедељак у своју канцеларију да потпише уговор. Успут му напомиње да је један корисник одустао од донације коју би хтео такође да додели неком избеглици из Хрватске па ако зна неког са регистрованим пољопривредним газдинством да му да његов контакт. У том тренутку код Ђорђа се јавља трунка сумње, па му одговара да нема такав контакт.

Сутрадан Драган обавештава Ђорђа да је све у реду са његовим предметом и да дође у понедељак у 13 сати у његову канцеларију у Македонску 22 да потпише уговор, а у уторак ће му бити пребачене и паре. Ђорђе је у понедељак ујутро звао Драгана на оба телефонска броја. Корисник је био недоступан. Тог тренутка и Ђорђе је постао потпуно свестан да је преварен.

Наравоученије: И Бојана и Ђорђе су свесни да су жртве професионалног преваранта. Ни изгубљене паре не боле колико повређени его. Да им је неко причао да се њему десила оваква превара, рекли би му да је наиван, похлепан и да се то њима не може десити. У почетку од срамоте нису никоме ни причали шта им се десило. Тешили су сами себе да и нису много платили за наук. Да би заштитили и друге потенцијалне жртве овог и сличних превараната, ипак, су прихватили мој предлог и своја искуства испричали београдским инспекторима за преваре.