Ни двадесет година касније, иако истрагу воде и Србија и Хрватска, није судски утврђено ко су починиоци овог једног од најстрашнијих злочина током рата у бившој Југославији
Већ десетак дана са хрватских електронских и штампаних медија не силази расправа о данском документарном филму „15 минута – масакр у Двору” аутора Џорџа Ларсена и Каспера Ведсманда, који је приказан у августу прошле године на сарајевском фестивалу и на РТС-у, а потом широм света. Једино у Хрватској још није приказан иако га је та држава суфинансирала са око 33.000 евра. Филм се иначе бави убиством девет душевно болесних и инвалидних особа у Двору на Уни 8. августа 1995, којим се имплицира да су тај злочин починили припадници хрватске војске. У филму се као наратор појављује српски генерал, сада покојни Миле Новаковић, а на одјавној шпици и аутор овог текста, у улози саветника.
То је и био разлог да извесни пензионисани хрватски официр Ивица Панџа Оркан, након приказивања филма на РТС-у, поднесе кривичну пријаву против Хрватске и затражи забрану приказивања у Хрватској „јер је финансирала филм који блати домовински рат”. Пријаву је поднео још у августу прошле године, али је тек по конституисању нове владе проблем избио у први план и постао скоро „државно питање” од прворазредног значаја.
Управа Хрватске радио-телевизије саопштава како се та телевизија у целости ограђује од филма, те „посебно од порука изнесених у њему, а које нису у складу с чињеницама и истином о домовинскоме рату”.
Због финансирања овог филма удружења „произашла из домовинског рата” траже одговорност и смену људи који су „направили пропуст, посебно директора Хрватског аудиовизуелног центра (ХАВЦ) Хрвоја Хрибара, који се брани да је био обманут и преварен, а да је филм који нису одобрили приказан без претходног прегледа, због чега нису уочена знатна одступања од сценарија”. Због тога је, каже Хрибар, филм послао на дораду у Данску да се прилагоди приказивању у Хрватској.
На конференцији коју је недавно одражао ХАВЦ, хрватски режисер ратних документарних филмова Павле Врањицан констатује како се на одјавној шпици види да је ХАВЦ био у неким односима с ауторима из ког се „родио филм”, па „ХАВЦ има родитељску дужност да призна то дете, а не да га се одриче”, уз поруку „Хрвоје, буди човек и признај дете”. А Хрибар му одговaра како је ХАВЦ „суфинансирао брак између данског мужа и хрватске жене, а онда су их преварили са Савом Штрпцем, а дете није настало”.
Нисам ни до сада скривао да смо ми у „Веритасу” ауторима филма ставили на располагање сву документацију коју смо годинама скупљали у вези са масакром хендикепираних цивила у Двору, укључујући и имена и контакте особа са српске стране који су имале било какве везе са овим догађајем, од којих се већина и појављује у филму.
Жртве су штићеници Дома пензионера и Психијатрије из Петриње, који су првог дана „Олује” због бомбардовања града евакуисани у основну школу у Двору на Уни, у уверењу да су ту најбезбеднији због присуства данског контигента Унпрофора. До 7. августа већина евакуисаних је напустила тај објекат, али су најнемоћнији остали у школи. Сутрадан око 14.30 група војника без ознака припадности ушла је у школу и из непосредне близине, у року од 15 минута, побила немоћне цивиле. Од девет жртава једна је хрватске, а остали су српске националности. Према „Веритасовим” истраживањима, те несрећне људе побили су припадници специјалне извиђачко-диверзантске јединице ХВ, којом је командовао Матија Ципрић.
Ни двадесет година касније, иако истрагу воде и Србија и Хрватска, није судски утврђено ко су починиоци овог једног од најстрашнијих злочина током рата у бившој Југославији, што је и испровоцирало ауторе да сниме овај документарац.
Аутори су више од пет година радили на овом филму који је, према неким хрватским изворима коштао више од три милиона евра. Знам да су контактирали са свим познатим учесницима у вези са овим догађајем – са хрватске, српске, унпрофорске и данске стране – и да су проучили сву познату и доступну документацију: хрватску, српску, унпрофорску и данску. И са српске и са унпрофорске стране одазвали су се сви позвани – унпрофорци да „оперу савест” што нису заштитили (а могли су) хендикепиране људе од „убица монструма”, а Срби зато што нису имали шта да скривају. Неки од позваних Хрвата, укључујући и поменутог Матију Ципрића, нису се одазвали ауторима филма.
Данци су „дорадили” филм тако што су уз име генерала Новаковића додали да је у одсуству у Хрватској осуђен за ратни злочин. Истовремено су затражили од РТС-а да не репризира филм због тога што су у Хрватској сарадници на филму изложени најтежим претњама. „Тужног ли лицемерја и јада”, неко је написао на „Бранитељском порталу”.
