На граничном прелазу Богојево 18. августа српска полиција ухапсила је хрватског држављанина Здравка Хлобика
НА граничном прелазу Богојево 18. августа српска полиција ухапсила је хрватског држављанина Здравка Хлобика. Испоставило се да је до хапшења дошло услед замене идентитета са његовим имењаком из Јелисавца ког у Србији терете за тероризам за време рата деведесетих.
Истог дана је приведен дежурном судији у Сомбору који му је одредио забрану напуштања града док се не утврди његов идентитет. Преспавао је у једном сомборском хотелу, а другог дана ујутро са хрватским конзулом отишао је на суд у Сомбору где му је након краћег судског поступка враћена лична карта, након чега се вратио у Хрватску.
Случај је добио велику медијску пажњу у целом региону, а у Хрватској и политичку. Већ наредног дана по Хлобиковом повратку у Хрватску поводом његовог хапшења реаговао је министар спољних послова у техничкој влади Хрватске Миро Ковач:
“Овакво понашање, овакво застрашивање, овакве провокације више нећемо трпети. И на овај начин Србија никада, понављам никада неће у Европску унију. И Хрватска је спремна на противмере”.
Оваква жестока реакција хрватског званичника понукала ме је да се присетим и хапшења крајишких Срба за које се испоставило да су такође хапшени услед замене идентитета. Од 2001. од када је почео “лов на Србе” по хрватским потерницама, “Веритас” је до сада регистровао 18 таквих случајева. Ево неких:
Жупанијски суд у Шибенику је 1992. у одсуству осудио Новаковић Душана (1941) на 10 година затвора због ратног злочина над ратним заробљеницима ког је у својству чувара починио у книнском затвору у септембру и октобру 1991.
Иначе, Душан је до рата живио у Сплиту, а напустио га је у јесен 1991. када је отишао у посету кћери у Београд, где је и остао због ратне ситуације. За суђење је дознао када је “Слободна Далмација” објавила изјаву његовог брата, који је остао у Сплиту, “да се одриче брата небрата”. Пошто овај Душан није имао никакве везе са инкриминисаним делом јер никада није био ни у Книну, а камоли чувар у затвору, добровољно је у августу 2002. отишао у Хрватску како би пред братом и многим предратним пријатељима “опрао образ”. И опрао га је али га је то “коштало” 4 месеца затвора, колико му је било потребно да пред судом у поновљеном суђењу докаже да није он онај чувар ког траже.
Жупанијски суд у Шибенику је 1995. у одсуству осудио “команданта српске војске терористичке тзв. РСК” Милета Новаковића (1950) због кривичног дела ратног злочина на 20 година затвора, након чега је уследила и међународна потерница. Дана 25. септембра 2003. македонска полиција је ухапсила потпуковника СЦГ Милета Новаковића, који је као председник Управног одбора Удружења ратних инвалида био у државној делегацији која је ишла да положи венац на споменик српским борцима у Зејтинлику код Солуна, и чији су се лични подаци у свему слагали са онима из потернице. Но, ухапшени Миле никад није био командант СВК. Прави командант је по чину био генерал и рођен је исте године као и ухапшени ппук. Неколико дана сви медији у Хрватској су брујали о хапшењу команданта СВК, иако их је “прави командант” преко медија позивао да га слободно посете у Сурдуку. Хрвати тек шести дан признају да су у току суђења направили грешку у идентитету и повлаче потјерницу против ухапшеног Милета.
У Лондону је по хрватској потјерници у марту 2010. ухапшен Србин из Вуковара Миле Боснић (1955) због наводних ратних злочина почињених 1991. и 1992. на подручју Слуња док је био “на функцији предсједника Ратног предсједништва те општине”, иако никада није био на том подручју. Након жестоке медијске кампање коју је покренуо “Веритас” и јављања правог Милета Боснића, који је живио у Србији, Хрвати су признали грешку у идентитету и повукли захтев за екстрадицију па је “погрешни” Миле након дванаест дана проведених у екстрадиционом притвору пуштен на слободу.
Слободан Матић (1962) је 3. марта 2012. аутобусом из Градишке кренуо за Београд ауто-путем преко Хрватске. Но, приликом уласка у Хрватску на граничном прелазу Стара Градишка ухапсила га је хрватска полиција по наредби Жупанијског суда у Пожеги из 1993. због почињеног ратног злочина над цивилним становништвом у затвору Стара Градишка, тако што је као припадник “милиције САО Крајине”, без икаквог законског основа, приводио цивилне особе хрватске националности и над њима примењивао силу. Иако је тврдио да никада није радио у том затвору и да није био у милицији Крајине, у хрватском затвору је провео 38 дана, колико им је требало да провере његов идентитет.
Иако је “Веритас” преко саопштења обавештавао јавност о поменутим и непоменутим случајевима хапшења крајишких Срба услед замене идентитета и великим патњама њих и њихових породица, једва да би понеки медиј у Србији пренео такву вест док се никада ни по једном случају није огласио ниједан званичник СРЈ, СЦГ или Републике Србије.
Време је да се угледају на Хрватску.
