Nedavno rušenje dela ogromne ukrajinske brane Nova Kahovka na reci Dnjepar (šestog juna) našlo se u centru pažnje svetske javnosti. Ruski zvaničnici tvrde da je Ukrajina izvela sabotažu na brani kako bi odvratila pažnju od neuspele kontraofanzive i kako bi Krimu uskratila vodosnabdevanje. Kijev je, sa druge strane, optužio Rusiju da su njene snage iznutra digle u vazduh branu. Tužilaštvo Ukrajine je istog dana saopštilo da istražuje eksploziju na ovoj brani kao ratni zločin i mogući čin uništavanja okoliša ili “ekocid”. Pet dana kasnije ukrajinski predsednik Zelenski izjavljuje da je počela istraga Međunarodnog krivičnog suda (MKS) o uništenju brane i velikoj poplavi koja je nastala nakon toga.
A hrvatski vojni analitčar Ante Kotromanović napravio je paralelu između oštećenja Hakovke sa miniranjem brane Peruća na reci Cetini u Dalmaciji krajem januara 1993.
“Sličan je to primer kao dizanje brane od strane JNA i četnika na području Cetinske krajine… Mi smo imali sreće što je nivo vode bio niži od planiranog. Oni su stavili 20 tona eksploziva, plus tolika količina vode koja je trebalo da napravi brzu eroziju i odneti sve poput vodene eksplozije dole do Omiša i niže… Da je njihov plan bio efikasan, sve bi bilo zbrisano, pretila je opasnost za 30.000 ljudi.”, komentarisao je Kotromanović, inače bivši hrvatski ministar odbrane i penzionisani brigadni general, koji je i ratovao na području oko brane Peruća.
Šta se dešava u Ukrajini nakon urušavanja brane Nova Hakovka pratimo svakog dana na svim medijima. A šta se desilo sa Perućom?
Brana Peruća sagrađena je 1958. na suženome delu kanjona reke Cetine na oko 25 km od izvora. Duga je 467, visoka 65 metara, sa volumenom od 925.000 metara kubnih ugrađenog prirodnog materijala. Zbog izgradnje brane nastala je veštačka akumulacija vode velike površine, koja tokom cele godine ima dovoljno zaliha vode da je postala jezero Peruća s oko 20 kvadratnih kilometara površine pri maksimalnom vodostaju, sa zapreminom od 565 miliona kubnih metara vode. Poplavljivanjem područja gde je sada jezero pod vodom je nestalo dvadesetak naselja sa većinskim srpskim stanovništvom, koje se premestilo na viša područja planina Svilaje, Dinare i Debelog brda ali ih se dosta i odselilo iz ovog kraja. Zbog izgradnje brane izmešten je i manastir SPC Dragović, podignut 1395. Brana je namenjena za akumulaciju vode za rad hidroelektrane, koja je kao pribranska sagrađena 1960. sa snagom od od 41,6 MW na dva generatora, kao i za rešavanje problema velikih voda nizvodno u kišnom periodu godine.
Na brani se nalaze tri ispusta za vodu: glavni ispust u samom koritu reke u najnižoj tački same brane regulisan klapnom na hidraulični pogon, pomoćni ispust na desnoj strani brane i bezbedonosni ispust koji se nalazi na samoj kruni brane i koristi se za preliv vode preko brane pri velikim vodostajima. I brana i HE su pre rata devedesetih smatrani strateškim objektom od državne važnosti, koji su od septembra 1991. bile pod kontrolom JNA i vlasti RSK.
Dana 28. januara 1993. brana je minirana. Po službenoj hrvatskoj verziji miniranje su izveli “srpski agresori na Hrvatsku, besni zbog poraza kojeg im je nekoliko dana ranije naneo HV u akciji ‘Maslenica'… Aktiviranjem 30 tona TNT eksploziva postavljenog u kontrolnoj galeriji u temeljima brane zločinci su pokušali izazvati rušenje zemljane brane niz koju se trebala sručiti akumulirana vodena masa od 540 miliona metara kubičnih vode, čiji bi se vodni talas sručio nizvodno i životno ugrozio između 20 i 30 hiljada stanovnika, te slistio sve pred sobom, menjajući zemljopis porečja Cetine sve do Omiša”. Takvu svoju tezu potkrepljuju pretnjom koju je još 26. septembra 1991. izrekao tadašnji komadant Kninskog korpusa, general Ratko Mladić, o čemu postoji i video zapis.
Mogućnost rušenja brane izazivao je opravdan strah na hrvatskoj strani, zbog čega su se njihovi često obraćali predstavnicima međunarodne zajednice, uključujući i pripadnike UNPROFOR-a, koji su na prostor RSK došli u prvoj polovini 1992. Jedan od njih, pukovnik Mark Nikolas Grej iz Velike Britanije, odigrao je, po hrvatskoj verziji, presudnu ulogu u sprečavanju potpunog urušavanja brane. Nakon što se i sam uverio da u utrobi brane postoji velika količina eksploziva, uslišio je molbu jednog bivšeg direktora HE i po njegovim instrukcijama, “na očigled Srba”, mehanički spustio klapnu na bezbedonosnom ispustu na kruni brane i istovremeno pokvario mehanizam za dizanje klapne, i tako omogućio da se od avgusta 1992. do 28. januara 1993. vodostaj jezera smanji za gotovo pet metara, što se pokazalo presudnim u trenutku miniranja brane, odnosno izostanku rušenja i izazivanju planiranih posledica. Zbog tog podviga pomeniti unproforac je postao hrvatski nacionalni heroj zbog čega je i odlikovan “Redom kneza Domagoja s ogrlicom”.
Grej je po vlastitom kazivanju već početkom avgusta 1992. podneo izveštaj svom komandantu da je brana minirana ali da se eksploziv ne može detonirati na daljinu već jedino ako se Srbi vrate na branu, zbog čega su branu čuvali “plavi šlemovi” iz sastava kenijskog kontigenta, koji su održavali prijateljske odnose sa obe strane.
I Srbi su se vratili 27. januara 1993. Sa brane su lako proterali Kenijce i dopunili galeriju sa još jednom količinom eksploziva. Dvojicu hrvatskih vojnika, koji su često navraćali na branu kod Kenijaca po “korisne informacije”, dočekala je pucnjava, u kojoj je jedan poginuo, a drugi ranjen i zarobljen, a kasnije i razmenjen.
Tek kad su čuli detonaciju, koja je izazvala potres jačine 2,4 stepena i videli gusti crni dim, Hrvati su postali svesni opasnosti i krenuli da zauzmu branu. Ali na brani nije bilo srpske vojske, koja se povukla prije aktiviranja eksploziva, koji je aktiviran induktorskim električnim nabojem preko razvučenog kabla spojenog na eksploziv u galeriji sa udaljenosto od oko 800 m.
Hrvati su neomatano sa srpske strane uspeli da otvore glavni ventil na brani tako što su hidrauliku, u nedostatku struje, pokrenuli sa dopremljenim jakim generatorima i na taj način ispuštali u reku 250 metara kubinih vode u sekundi. Istovremeno su u otvore na zemljanoj brani izazvane eksplozijom navozili materijal, ponajviše glinu, i uspeli sanirati oštećenja. Kroz izvesno vreme ispraznila se cela akumulacija. Cetina se nakon 35 godina vratila u svoje prirodno korito. Ponovo su se mogli videti ostaci nekadašnjih sela, crkava, grobova, mostova, vodenica… i zidine manastira Dragović.
Hrvati smatraju da je namera bila da se miniranjem potpuno uruši brana i izazove poplavni talas sa već opisanim posledicama, do kojih nije došlo samo zahvaljujući nižem nivou vode u akumulaciji što je umnogome oslabilo pritisak.
Za pokušaj rušenja brane Peruća Hrvati su pravosnažno osudili 39 pripadnika JNA, TO i SVK (12 u prisustvu) zbog ratnog zločina protiv civilnog stanovništva i izrekli im ukupno 527 godina zatvora. Za isto delo po komandnoj odgovornosti (za izdavanje i prenošenje naredbe za miniranje brane) optužili su i četvoricu visokih oficira JNA I SVK: Ratka Mladića, Mileta Novakovića, Borislava Đukića i Milana Koricu. Trenutno u prisustvu sude generalu Borislavu Đukiću, kojem su u međuvremenu izrečene dve osuđujuće presude ali su obe od strane VS ukinute i vraćene na ponovno suđenje. Treće suđenje je u toku. Đukić se brani da sa inkriminisanim događajem nema nikakve veze.
Po završetku rata, negde u dijaspori, jedan visoki oficir JNA i SVK govorio mi: “Da nam je bila namera da srušimo branu i da izazovemo poplavni talas to bismo i učinili, jer smo imali dovoljno i znanja i sredstava. Miniranje je bilo dozirano na minimalna oštećenja brane radi upozorenja šta bismo zaista mogli učiniti kao odgovor na njihovu operaciju ‘Maslenica’. Iako smo izgubili rat, državu i zavičaj, mnogo mi je mirnija savest što smo postupili ovako a ne onako kako nam oni pripisuju”.
Savo Štrbac
Povezani tekstovi
