Недавно ми је пажњу привукао текст под насловом „Милан Мартић из естонског затвора тражи да му се укине пресуда за ракетирање Карловца”, објављеног 6. јула у загребачком „Вечерњем листу”, одакле су га пренели скоро сви медији у региону под истим или сличним насловима.
Знао сам да је дан раније пред хрватским Врховним судом одржано рочиште у кривичном предмету „Милан Мартић и др.”, поводом жалби на првостепену пресуду Жупанијског суда у Загребу од 5. марта 2020, што је било месецима унапред истакнуто на електронском рочишнику овога суда, али ми нису били познати жалбени приговори странака.
Елем, да би се разумео поменути поступак против Мартића пред хрватским правосудним органима, нужно се присетити и кривичног процеса против њега пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију (МКСЈ), који га је одлуком Жалбеног већа из 2008, по коначној оптужници хашког тужилаштва из септембра 2003, правоснажно осудио на 35-огодишњу затворску казну за наводне злочине почињене у Хрватској, између осталог, и за ракетирање Загреба. Након сазнања да тужилаштво МКСЈ-а неће оптужити Милана Мартића за гранатирање Карловца и Јастребарског, Жупанијско државно одвјетништво у Загребу је још у јануару 2003. подигло оптужницу против Милана Мартића, тадашњег председника Републике Српске Крајине (РСК), и Милана Челекетића, тадашњег команданта Српске војске Крајине (СВК), због „осветничког ракетирања хрватских градова након војноредарствене акције Бљесак”, које је наредио Мартић, а извео Челекетић: у нападима на Загреб ракетама „оркан”, 2. и 3. маја 1995, погинуло је седам особа, већи број их је повређен, а изазване су и веће материјалне штете у средишту Загреба; у гранатирању Карловца 1. и 2. маја и у ракетном нападу на Јастребарско 3. маја 1995, било је и рањених и материјалне штете, док „само случајем” није било погинулих.
Оптужни се терете да су наведена кривична дела ратног злочина против цивилног становништва починили уз помоћ војног врха Савезне Републике Југославије (СРЈ) те да је током напада кориштено оружје које је по одредбама међународног права забрањено у оружаним сукобима (тзв. звончићи).
Суђење оптуженима спроведено је у одсуству –– Милан Мартић затворску казну од 35 година служи у Естонији, док Милан Челекетић пребива у Србији и недоступан је правосудним телима РХ. Неправоснажном пресудом ЖС у Загребу од 5. марта 2020. обојица оптужених проглашени су кривима, Мартић за гранатирање Карловца, Челекетић за гранатирање и Загреба и Карловца, и осуђени –– Мартић на седам а Челекетић на 20 година затвора, док су обојица ослобођени за гранатирање Јастребарског.
Након овакве првостепене пресуде било је извесно да ће странке уложити жалбу, што се и десило. Док пишем овај текст није ми позната одлука другостепеног суда, која вероватно још није ни написана.
А што онда није у реду са насловом у медијима?
Управо медијска интерпретација да је Мартић из естонског затвора нешто тражио од хрватског правосуђа, с обзиром на то да је до сада у више наврата поручивао да не признаје ни хрватски суд ни пресуду.
Не верујући да је у међувремену променио став, консултовао сам се са његовом ћерком Д. Б., која ми је послала следећу поруку: „М. Мартић никада није ангажовао ниједног правног заступника за потребе суђења пред загребачким жупанијским судом нити признаје тај суд ни процес који се одигравао у његовом одсуству, за што нису ни били испуњени услови пошто се не налази у бекству већ у затвору. Мартићу је наметнут адвокат по службеној дужности који све време поступа без консултација са њим.”
Истине ради, треба рећи да је Хрватска тражила од МКСЈ да Мартић присуствује суђењу у Загребу, што је МКСЈ одбио. Такође треба рећи да у процесима за кривична дела ратних злочина процесуирани од прве процесне радње, по сили закона, морају имати браниоца, па ако га сами не изаберу, суд им га поставља по службеној дужности. Из прве руке ми је познато да ни Челекетић не признаје ни хрватски суд ни процес против њега, што значи да обојица имају браниоце по службеној дужности, који све процесне радње подузимају по свом нахођењу без икаквих консултација са њиховим брањеницама. Иначе, браниоцу по службеној дужности законска обавеза је да у корист свог брањеника савесно подузима све процесне радње које му омогућава закон.
Иако нисам имао увид у жалбу Мартићевог браниоца по службеној дужности Тихомира Грубеше, на основу новинарске интерпретације произлази да се жалбом указује да је првостепеном пресудом повређен кривични закон тиме што Мартићево деловање није квалификовано као продужено кривично дело, као што је учињено у односу на Челекетића.
„Већ у тренутку подизања оптужнице пред МКСЈ било је јасно да се Мартић терети и за гранатирање Карловца, Сиска и других места у Хрватској, све на основу јединствене наредбе, но тај је суд одлуку донео само у односу на ракетирање Загреба. По мишљењу одбране у истој чињеничној правној ситуацији није било исправно применити различите концепте – у случају Челекетића продуженог кривичног дела, а у случају Мартића појединачног кривичног дела”, говорио је, по интерпретацији у „Вечерњаку”, Мартићев бранилац по службеној дужности на седници жалбеног већа.
И Мартићева кћер Д. Б., иначе доктор политичких наука, у поруци ми је написала: „Ова цела прича је изузетно интересантна и за домаће правосуђе које би требало да се позабави тиме јер би по истом поступку могле све земље учеснице да обнове сваком (хашком оптуженику) понаособ оптужницу са измењеним елементима из хашких оптужница.” Дакле, и она је на истом трагу као бранилац њеног оца, иако ни она са њим није контактирала.
Морам признати да је Мартићев бранилац по службеној дужности веома професионално истакао описани жалбени приговор, о којем ће жалбено веће морати заузети став. Ако га прихвати, жалбено веће би против Мартића морало одбити оптужбу због пресуђене ствари (о истом случају не може се поново судити), а ако га не прихвати, отвара могућност одбрани да се са истим приговором обрати хрватском Уставном суду а на крају и Европском суду за људска права (ЕСЉП). Колико ми је познато домаћи судови прије Мартића нису судили ниједном другом правоснажно осуђеном хашком оптуженику због ратног злочина, тако да ће се на Мартићевом случају градити нови преседан.
Мартићев бранилац по службеној дужности истакао је и још један битан жалбени приговор који се односи на висину изречене казне. У жалби се наводи да је првостепени суд Мартићу (кад већ није испоштовао принцип пресуђене ствари) требао изрећи јединствену казну (и за Загреб и за Карловац) јер се он у то време већ налазио на издржавању казне коју му је изрекао МКСЈ. „Пропуст суда да то учини иде на штету осуђеника, који би у том случају након издржане прве казне морао у целости одслужити и другу”, наводи се у жалби Мартићовог браниоца.
И овај жалбени приговор је правно веома интересантан и интригантан. С обзиром на то да се према важећем кривичном закону у Хрватској за ратне злочине из деведесетих може изрећи максимална казна од 20 година, поставља се питање колика би му била јединствена казна с обзиром на то да му је само МКСЈ изрекао 35 година, од којих је већ издржао 21.
Да је Мартићу суђено само у Хрватској, без обзира за колико га дела и на које временске казне осудили, јединствена казна му није могла бити дужа од 20 година. Овако се може десети да, уместо тих потенцијално максималних двадесет, одлежи више него дупло, што је не само велики апсурд, него и још већа неправда.
Политика, 21.07.2023, електронско издање
Povezani tekstovi
