Na današnji dan pripadnici zengi masakrirali su 13 rezervista JNA i blokirali kasarnu „Logorište” ostavljajući vojsku bez hrane i vode. Ova jedinica je pokazala izuzetnu hrabrost i uspela da se probije iz okruženja, što je bio jedinstven poduhvat u minulom ratu na prostoru SFRJ
Koranski most u Karlovcu mesto je nad kojim je ljudsko zlo 21. septembra 1991. godine odigralo svoju zlosutnu igru. Na tom prelazu što spaja dve obale hrvatske paravojne snage narodne garde – zenge, zverski su ubile i masakrirale 13 pripadnika rezervnog sastava Jugoslovenske narodne armije, koji su pošli da pomognu ljudstvu u blokiranoj kasarni.
O ovom zločinu u blizini kasarne „Narodni heroj Stjepan Milašinčić – Šiljo” ili „Logorišta”, kako je u Karlovcu nazivaju, nije se puno pričalo. Tek poslednjih godina u javnosti se stidljivo pojavila informacija o ubistvu rezervista i blokadi kasarne u kojoj su vojnici danima bili ostavljeni bez vode i hrane. Ali ova jedinica iz „Logorišta” pokazala je izuzetnu hrabrost i uspela da se probije iz ovog okruženja, što je bio jedinstven poduhvat u minulom ratu na prostoru SFRJ.
Priču o zločinu na mostu i blokadi vojne jedinice javnosti je predstavio pukovnik Bora Ercegovac, komandant kasarne „Logorište”, u svojoj knjizi „Logorište i Koranski most”, a o njemu je pisao i naš novinar Miroslav Lazanski.
– Zločinu i opsadi prethodio je čitav niz događaja, a prvi od njih bio je dolazak na vlast koalicije Hrvatske demokratske zajednice (HDZ) i Hrvatske seljačke stranke (HSS) u maju 1990. godine. Od tog trenutka u Karlovcu u kome je živeo veliki broj Srba, situacija se počela menjati, a Srbi šikanirati. Posebno su na udaru bile porodice starešina JNA. Naredne godine u junu, julu i avgustu počinju rušenja srpskih kuća, kafića, lokala… Uveliko traje osmatranje vojnih objekata, prati se svaki korak vojnog kadra, a počinje i vrbovanje pojedinaca iz redova vojske. Dana 1. aprila došlo je do borbi kod Plitvičkih jezera između jedinica hrvatskog MUP-a i milicije Srpske Krajine. Iz „Logorišta” je ka Plitvicama upućen bataljon, a u kasarni je ostalo samo nas 40. Zbog toga sam, čim su počela razaranja u gradu morao da povećam broj vojnika. Jer za izvlačenje ljudstva i tehnike iz kasarne na Kordun, od nadređenih nisam dobio zeleno svetlo – priča Ercegovac.
On ističe da je za odbranu kasarne poput „Logorišta” u koju je po proceni moglo da se smesti oko 7.000 ljudi bilo potrebno najmanje 500, 600 obučenih ljudi. Na kraju nju je branilo samo njih 96, jer je iz obližnjih srpskih mesta došlo samo 56 rezervista.
Prva blokada kasarne počela je 1. septembra kada su zenge postavile bunkere i mitraljeska gnezda.
– Dao sam im ultimatum i rekao da ću, ako ne sklone bunkere, dejstvovati po Karlovcu, nakon čega su se i povukli. To su jedini bunkeri u Karlovcu sa kojih su se zenge morale povući. Prvi napad zoljama na kasarnu usledio je 19. septembra i to sa groblja Sveta Doroteja. A onda je osvanuo 21. septembar – najtužniji dan u mom životu. Tog dana iz kasarne su krenula dva vozila da iz sela Krnjak dovezu rezerviste. Na vezi sa njima smo bili oko 10.30 časova, ali tada naglo gubimo vezu. Oko 17 časova kreće jaka vatra iz minobacača i snajpera po kasarni. U međuvremenu smo uspeli da nakratko stupimo u kontakt sa ljudima koji su iz Krnjaka krenuli ka „Logorištu”. Pošto je padao mrak naložio sam im da prenoće u kasarni u Mekušju. Ta moja naredba do njih, nažalost, nije nikada stigla. Oni su već krenuli ka „Logorištu”. Zenge su ih presrele i opkolile. Preko radio-veze uspeli smo samo da čujemo kako ubrzano traže pomoć i garave (tenkove). Iako pod stalnom vatrom, dejstvovali smo iz minobacača ka mostu i izvukli dva tenka da im pruže podršku, ali je sve bilo kasno – seća se Ercegovac.
Zenge su, kako se moglo rekonstruisati, odmah razoružale vojnike iz jednog vozila i naredile i rezervistima iz drugog vozila da urade isto. Ta pat pozicija trajala je izvesno vreme, a onda su zenge krenule u krvavi pir. Vođa, zločinaca, kako navode izvori, bio je Mihajlo Hrastov, koga su hrvatski sudovi zbog ovog zločina osudili samo na četiri godine. Masakrirano je 13 rezervista, jednog vojnika na odsluženju vojnog roka su pustili, jedan rezervista se spasao tako što je skočio s mosta u reku, a 11 rezervista je odvedeno u zarobljeništvo. Kasnije su oni razmenjeni za ustaške zarobljenike. Od tog dana počela je potpuna blokada kasarne koja je trajala do 4. novembra.
Vojnici su ostavljeni na milost i nemilost minobacačima i snajperima. Nisu imali hleba, vode, pa su pili kišnicu i to po dva gutljaja dnevno, grejanja (te godine hladni dani su poranili), struje, medicinskog osoblja da pomognu ranjenima, telefonske veze… Jedino što su uspeli da održe je radio-veza sa našom komandom. Tako je i dogovoreno da se krene sa izvlačenjem ljudstva. Operacija proboja iz kasarne pod šifrom „Vihor” trajala je dva dana. U pomoć vojnicima pritekla je 9. zaječarska brigada i dve čete teritorijalne odbrane Korduna. Borci su sa tenkovima uspeli da se izvuku preko pontonskog mosta i to na mestu gde zenge nisu očekivale.
– Ostavljeni kao „žrtvena jagnjad” vojnici iz „Logorišta” pokazali su da su heroji. Nisu se predali, nisu izneverili ni sebe, ni svoj narod, ni pretke, a ni zakletvu datu JNA – ističe Ercegovac.
Branka Vasiljević
Povezani tekstovi
