Vlada Republike Hrvatske je na 274. sednici, održanoj 28. decembra 2023. godine, usvojila Odluku o otpisu tražbina troškova parničnog postupka dosuđenih Republici Hrvatskoj, tražbina s naslova naknade štete i drugih tražbina dosuđenih Republici Hrvatskoj, u određenim postupcima. Informacija o usvajanju ove odluke pod istim datumom objavljena je na službenom sajtu hrvatske vlade, na kojem je objavljen i predlog teksta odluke. „Veritas” je dan kasnije na svom sajtu objavio vest o usvajanju i tekst pomenute odluke, dok hrvatski mediji prvih devet dana ni slova nisu posvetili ovoj odluci.
Tek 5. januara 2024, na portalu braniteljskog foruma, pod naslovom „Vlada oprašta dugove pripadnicima srpske nacionalne manjine na ime izgubljenih sudskih sporova protiv Republike Hrvatske”, preuzima vest o usvajanju i tekst pomenute odluke sa „Veritasovog” sajta uz komentar: „Sa ovom odlukom hvali se Savo Štrbac na stranici ’Veritasa’”. A dan kasnije i portal „direktno.hr” prenosi istu vest pod naslovom: „Vladina odluka koja je očiti ustupak Pupovcu prošla ispod radara: Savo Štrbac je oduševljen.”
Sa čime se ja to hvalim i oduševljavam?
„Ovom se odlukom otpisuju tražbine (potraživanja) troškova parničnih postupaka dosuđenih Republici Hrvatskoj pravosnažnim presudama donesenim nakon 31. jula 2003. u postupcima pokrenutim na osnovu Zakona o odgovornosti za štetu nastalu usled terorističkih akata i javnih demonstracija (’Narodne novine’, broj 117/03) i Zakona o odgovornosti Republike Hrvatske za štetu uzrokovanu od pripadnika hrvatskih oružanih i redarstvenih snaga tokom Domovinskog rata (’Narodne novine’, broj 117/03), kao i nenaplaćene tražbine po osnovu pravosnažnih presuda u regresnim parnicama za naknadu novčanih iznosa koje je RH isplatila po osnovu pravosnažnih presuda donesenih saglasno navedenim zakonima, a propisuje se i mogućnost otpisa drugih potraživanja dosuđenih RH koje se odnose na Domovinski rat u određenim sudskim i upravnim postupcima. Takođe se propisuje da će se izvršiti povrat Republici Hrvatskoj dosuđenih i već naplaćenih potraživanja iz navedenih postupaka”, navodi se, između ostalog, u obrazloženju predlagača ove odluke.
Iz obrazloženja se doznaje i da je po proceni na osnovu navedenih zakona pokrenuto od 1.500 do 2.000 zahteva, a posle i tužbi pred nadležnim sudovima; da je tek 16 odsto tužitelja koji su bili obavezni da plate parnične troškove, platilo ih ili ih plaća; za iznose koje Republika Hrvatska isplati, država ima pravo regresa te da većina takvih slučajeva nije naplativa ni u izvršnim postupcima i da će za provođenje odluke biti potrebno oko 700.000 evra. A iz teksta odluke proizilazi i da se zahtev za povrat uplaćenih sredstava podnosi nadležnom odvetništvu u roku od godine dana od usvajanja odluke, kada je i stupila na snagu; da zahtev mogu podneti i naslednici; da se povrat sredstava vrši bez kamate i da se za provođenje ove odluke osniva odbor kojeg čine predstavnici Ministarstva pravosuđa i uprave, Ministarstva hrvatskih branitelja, Ministarstva finansija i Državnog odvetništva RH.
Značaj ove odluke najbolje će se razumeti kroz sledeće primere:
Dana 25. februara 1992. godine, u Daruvaru, pripadnik Hrvatske vojske Jožica Mudri likvidirao je četvoročlanu srpsku porodicu Radosavljević: Radeta, njegovu suprugu Jovanku i njihove maloletne sinove Dejana (14) i Nenada (10), za koje delo su ga hrvatski sudovi pravosnažno i osudili na 15 godina zatvora.
Radetov otac Petar i sestra Milica po pravosnažnosti presude podneli su tužbu protiv RH radi naknade štete. Petar umire u toku parnice, a postupak, kao jedini naslednik, preuzima njegova kći Milica. Opštinski sud u Daruvaru, presudom iz juna 2007, koju je potvrdio i Županijski sud u Bjelovaru, odbija Miličin tužbeni zahtev u celosti, uz obrazloženje da u trenutku smrti nije živela sa bratom i njegovom porodicom te da joj ne pripada ni pravo na nematerijalnu štetu kao naslednici oca Petra, kakav stav su zauzeli i Vrhovni i Ustavni sudovi Hrvatske. S obzirom na to da je izgubila sporove, sudovi su presudili da ona državi Hrvatskoj naknadi trošak parničnog postupka u iznosu od oko 25.000 evra. Poznato nam je da je Milica platila pomenuti iznos.
Prvog maja 1995. godine, hrvatske oružane snage izvršile su agresiju, pod kodnim nazivom „Bljesak”, na srpsku oblast Zapadna Slavonija, u sastavu RSK, u vreme kada je ova oblast bila pod zaštitom UN-a. U toj akciji najteže je stradala porodica braće Vuković iz Medara: Ranko, supruga mu Anđelija i njihova deca Goran (11) i Gordana (osam), te Milutin i supruga mu Cvijeta i njihova ćerka Dragana (sedam). Po tužbi sestara Radmile i Mirjane Vuković, podnesene protiv RH za naknadu štete zbog ubistva oca im Milutina, majke Cvijete i sestre Dragane, hrvatski sudovi su odbili njihovu tužbu uz obrazloženje da ubistvo njihovih roditelja i sestre nije ratni zločin već „ratna šteta”, za koju država ne odgovara, uz obavezu da one državi plate parnični trošak u iznosu od oko 3.200 evra. Nije nam poznato da li su sestre i platile ovaj iznos.
U ovakvim i sličnim slučajevima (a ima ih na stotine) ako tužitelji do sada nisu platili pomenute parnične troškove državi Hrvatskoj, neće ih ni morati platiti, a ako su ih platili, isti iznos bi im trebalo biti vraćen bez kamata ako u roku od godine dana od usvajanja odluke podnesu zahtev za povrat.
To su primeri koji idu u prilog oštećenicima srpske nacionalnosti, o čemu pišu i već pomenuti hrvatski portali.
Međutim u ovoj odluci se „krije” i otpis potraživanja RH i za nenaplaćena potraživanja po osnovu pravosnažnih presuda u regresnim parnicama za naknadu novčanih iznosa koje je RH isplatila po osnovu pravosnažnih presuda donesenih saglasno navedenim zakonima.
Evo primera i za ovu „skrivalicu”:
Dvadeset i prvog septembra 1991. pripadnici MUP-a i ZNG RH, na mostu na reci Korani u Karlovcu, likvidirali su, nakon predaje i odlaganja oružja, trinaestoricu pripadnika JNA i TO, nekoliko klanjem u ležećem položaju, a većinu hicima iz automatskog oružja u stojećem položaju, dok su se trojica, među njima i jedan sa teškim povredama, spasili skokom sa mosta, a četvrti se u toku noći, takođe sa teškim povredama, iskobeljao ispod mrtvih saboraca. Za ovaj zločin u maju 1992. započeo je krivični progon karlovačkog specijalca Mihajla Miše Hrastova, a završio je u maju 2015. presudom Vrhovnog suda, kojom je osuđen na četiri godine zatvora zbog krivičnog dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava – protupravnim ubijanjem i ranjavanjem neprijatelja. Hrvatska država od svog bivšeg specijalca Hrastova, potražuje oko 860.000 evra koliko je isplatila porodicama ubijenih žrtava po pravosnažnim presudama parničnog suda za naknadu štete.
Hrvatski sudovi su, prema „Veritasovoj” evidenciji, do sada pravosnažno osudili oko 70-ak svojih vojnika i policajaca za ratne zločine nad Srbima („Gospić”, „Sisak”, „Lora”, „Kerestinac”, „Pakračka poljana”, „Marino selo”, „Paulin Dvor”, „Cerna”, „Medački džep”, „Kuline”…) i u svim tim slučajevima država je isplatila (ili će isplatiti) naknadu štete ili direktno oštećenima koji su preživeli torture ili porodicama ubijenih, a zatim regresnim tužbama traži(la) naknadu od osuđenih.
Po ovoj odluci svim pravosnažno osuđenim pripadnicima sopstvenih oružanih snaga i policije država takođe otpisuje potraživanja, a ono što su uplatili do sada po regresnim tužbama, vratiće im se iz državnog budžeta.
Zadnjih dvadesetak godina u Hrvatskoj su, i kroz struku i kroz javnost, česta tema bili troškovi obuhvaćeni ovom odlukom, pa mi je još intrigantnije zbog čega se ova odluka ne komentariše u Hrvatskoj. Sva je prilika da vlast čeka pogodan trenutak da sa njenim efektima „na sva zvona” izađe u javnost. To bi se uskoro moglo i desiti jer je Hrvatska ušla u super izbornu godinu, a stranka na vlasti mogla bi na osnovu nje dobiti više glasova birača sa desnog političkog spektra i od srpske populacije, pristalica Domovinskog pokreta i SDSS, kao mogućih koalicionih partnera u budućoj saborskoj većini.
Politika, 14.01.2024, elektronsko izdanje
Povezani tekstovi
