Петнаест година после подношења хрватске тужбе и четири године после подношења српске контратужбе, Србија и Хрватска ће пред Међународним судом правде, али и лицем целокупне светске јавности, суочити своје аргументе у покушају да докажу да је друга страна починила геноцид током ратних сукоба деведесетих година прошлог века. Главна расправа пред судом УН, која ће трајати током читавог марта, само је завршетак дугог процеса у коме су две државе, што у међусобним тужбама што у одговорима на тужбе, Суду доставиле хиљаде страна материјала, доказа, историјских докумената, сведочења…

У последњој деценији су се у Србији и Хрватској мењале владе, чији су званичници дирљиво говорили о помирењу, сарадњи или добросуседским односима, али тај низ лепих изјава није помогао да се одустане од процеса у којем се две земље међусобно оптужују за најтеже злочине. Зато се и процес, који почиње 3. марта, може описати као један од завршних рачуна српско-хрватских односа.

Ово није прво појављивање супарничких страна пред хашким судијама. Адвокати две државе први пут су се суочили 2008. године када је рочиште било заказано због тога што је Србија оспоравала надлежност Суда са образложењем да у тренутку подношења хрватске тужбе 1999. године СРЈ није приступила Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида. Подсетимо, СРЈ је, у новембру 2000. године, примљена у УН, а Конвенцији је приступила годину дана касније. У покушају да оспоре надлежност Суда у Хагу, заступници СЦГ (која је била правна наследница СРЈ), на тој расправи 2008. године, подсетили су да се Суд четири године раније, 2004. године, прогласио ненадлежним по тужби СРЈ против земаља НАТО-а пошто је установио да је СРЈ, управо зато што јој је оспораван државни континуитет, 1. новембра 2000. године поново примљена у УН.

Тиме је потврђено да у спорно време СРЈ није била потписница Статута Суда што је услов за његову надлежност. Како је констатовано 2004. године, СРЈ је Конвенцију о геноциду потписала 2001. године па ни по том основу није могла да тужи НАТО државе Суду правде јер је тек од 2001. године стекла право да буде странка у спору пред Судом. Када се, међутим, СЦГ позвала на аргументе које је четири године раније користио сам Суд, они нису довољно ваљани да би се одбацила хрватска тужба те се те 2008. године прогласио надлежним.

Из те расправе остало је нерешено питање да ли Србија може да одговара за злочине који су се десили пре 27. априла 1992. године, кад је основана бивша СР Југославија. Овим питањем Суд тада није хтео да се бави већ га је оставио за ову главну расправу.

Тужба коју је Хрватска поднела неколико дана после бомбардовања СРЈ била је прилично обимна. У документу који су назвали „Меморијал”, Хрвати су на 400 страна покушали да аргументују оптужбе по којима је некадашња СРЈ (Србија је њена правна наследница) починила геноцид на територији Хрватске и то у периоду од 1991. до 1995. године. У тужби се, између осталог, наводи да је СРЈ због директне контроле над оружаним снагама, агентима службе безбедности и различитим парамилитарним групама, на територији Хрватске, у области Книна, источној и западној Славонији и Далмацији, одговорна за „етничко чишћење” Хрвата, „облик геноцида” који је имао за последицу расељавање, убијање, мучење или илегално хапшење великог броја хрватских грађана, као и прекомерно уништавање имовине.

Једанаест година после Хрватске, 4. јануара 2010. године, Србија је узвратила противтужбом. Иако због тајности свих докумената достављених Суду нису познати сви детаљи, ипак се зна да је српска контратужба изузетно обимна, реч је о читавих пет томова и она садржи детаље везане за злочине почињене над Србима у Хрватској у периоду од 1991. до 1995. године. Централи део српске тужбе чине докази о злочинима над српским становништвом почињеним у акцији „Олуја”.

Србија је од Суда тражила да утврди да је Хрватска током те операције, у августу 1995. године, починила геноцид у намери да потпуно или делимично уништи крајишке Србе као етничку групу. Алтернативно, Србија је од Суда затражила да Хрватску прогласи одговорном за заверу за почињене геноцида или за то што је пропустила и пропушта да геноцид спречи и казни. Хрватским властима би Суд, према тужби Србије, због тога требало да наложи да, у складу са својом међународном обавезом, казни геноцид почињен на њеној територији пре, за време и после операције „Олуја”.

У српској тужби су, такође, и подаци о неделима које су Хрвати учинили у Госпићу, Сиску, Пакрачкој пољани, Карловцу, Осијеку, Паулином Двору, Медачком џепу, на Масленици и током операције „Бљесак”. Али ни то није све. Тужба против Хрватске садржи и историјски пресек српско-хрватских односа, с нагласком на догађаје из Другог светског рата. С правне тачке гледишта, Хрватска не може одговарати за злочине из Другог светског рата јер је Конвенција о геноциду донета 1948. године, а ступила на снагу 1951. године. Због тога, уосталом, геноцидом нису ни проглашени ратни злочини Немачке током Другог светског рата.

Иако је Међународни суд правде самосталан у свом раду, пракса показује да се он умногоме ослања на пресуде и доказе изведене у Хашком трибуналу. Управо због тога хрватски правни тим је велике наде полагао у суђење Јовици Станишићу, бившем шефу ДБ-а Србије, који је пред Трибуналом оптужен за организовање, опремање, обучавање, наоружавање и финансирање јединица државне безбедности Србије, које су убијале, прогониле и депортовале хрватске цивиле с подручја САО Крајине, Славоније, Барање и Западног Срема. Станишића је, међутим, Хашки трибунал ослободио одговорности у мају прошле године, па ће се српски правни тим пред МСП-ом позвати на ту ослобађајућу пресуду, али и на ослобађајуће пресуде Момчилу Перишићу и Франку Симатовићу уз образложење да, уколико они нису одговорни за злочине појединаца, тек одговорност не би могла да сноси држава Србија.

Хрвати ће се, како сазнајемо, извесно позивати на пресуду која је изречена Милану Мартићу, некадашњем председнику САО Крајине, кога је Трибунал осудио на 35 година затвора због „прогона, убиства, притварање, мучења, напада на цивиле, депортације и присилног премештања несрпског становништва” у РСК, Цазинској крајини и Загребу.

Србија је, пак, велике наде полагала на пресуде Трибунала Анти Готовини и Младену Маркачу које је првостепено веће осудило на 24, односно 18 година затвора за злочине у „Олуји”, али их је касније жалбено веће ослободило. Тако су, пред Међународним судом, остали потпуно некажњени злочини над Србима у Хрватској. 

И поред свих ових међусобних оптужби, одустајање од суђења дуго је било на дневном реду. Како се чини, много више у Србији него у Хрватској. Последњи пут рука помирења пружена је приликом доласка Иве Јосиповића у Београд половином октобра прошле године, када је председник Србије Томислав Николић поручио госту из Хрватске да ипак „добри пријатељи не иду на суд”, али је с хрватске стране узвраћено да ће на суду бити изречено много тога што није пријатно за чути, али да су то све ипак „историјске истине”.

—————————————————-

– Хрватска поднела тужбу МСП-у у јулу 1999. године

– Србија 2002. године уложила приговор да МСП није надлежан да расправља о тужби

– МСП 2008. године донео одлуку да је надлежан

– 4. јануара 2010. године Србија поднела контартужбу  

Петнаест година после подношења хрватске тужбе и четири године после подношења српске контратужбе, Србија и Хрватска ће пред Међународним судом правде, али и лицем целокупне светске јавности, суочити своје аргументе у покушају да докажу да је друга страна починила геноцид током ратних сукоба деведесетих година прошлог века. Главна расправа пред судом УН, која ће трајати током читавог марта, само је завршетак дугог процеса у коме су две државе, што у међусобним тужбама што у одговорима на тужбе, Суду доставиле хиљаде страна материјала, доказа, историјских докумената, сведочења…

У последњој деценији су се у Србији и Хрватској мењале владе, чији су званичници дирљиво говорили о помирењу, сарадњи или добросуседским односима, али тај низ лепих изјава није помогао да се одустане од процеса у којем се две земље међусобно оптужују за најтеже злочине. Зато се и процес, који почиње 3. марта, може описати као један од завршних рачуна српско-хрватских односа.

Ово није прво појављивање супарничких страна пред хашким судијама. Адвокати две државе први пут су се суочили 2008. године када је рочиште било заказано због тога што је Србија оспоравала надлежност Суда са образложењем да у тренутку подношења хрватске тужбе 1999. године СРЈ није приступила Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида. Подсетимо, СРЈ је, у новембру 2000. године, примљена у УН, а Конвенцији је приступила годину дана касније. У покушају да оспоре надлежност Суда у Хагу, заступници СЦГ (која је била правна наследница СРЈ), на тој расправи 2008. године, подсетили су да се Суд четири године раније, 2004. године, прогласио ненадлежним по тужби СРЈ против земаља НАТО-а пошто је установио да је СРЈ, управо зато што јој је оспораван државни континуитет, 1. новембра 2000. године поново примљена у УН.

Тиме је потврђено да у спорно време СРЈ није била потписница Статута Суда што је услов за његову надлежност. Како је констатовано 2004. године, СРЈ је Конвенцију о геноциду потписала 2001. године па ни по том основу није могла да тужи НАТО државе Суду правде јер је тек од 2001. године стекла право да буде странка у спору пред Судом. Када се, међутим, СЦГ позвала на аргументе које је четири године раније користио сам Суд, они нису довољно ваљани да би се одбацила хрватска тужба те се те 2008. године прогласио надлежним.

Из те расправе остало је нерешено питање да ли Србија може да одговара за злочине који су се десили пре 27. априла 1992. године, кад је основана бивша СР Југославија. Овим питањем Суд тада није хтео да се бави већ га је оставио за ову главну расправу.

Тужба коју је Хрватска поднела неколико дана после бомбардовања СРЈ била је прилично обимна. У документу који су назвали „Меморијал”, Хрвати су на 400 страна покушали да аргументују оптужбе по којима је некадашња СРЈ (Србија је њена правна наследница) починила геноцид на територији Хрватске и то у периоду од 1991. до 1995. године. У тужби се, између осталог, наводи да је СРЈ због директне контроле над оружаним снагама, агентима службе безбедности и различитим парамилитарним групама, на територији Хрватске, у области Книна, источној и западној Славонији и Далмацији, одговорна за „етничко чишћење” Хрвата, „облик геноцида” који је имао за последицу расељавање, убијање, мучење или илегално хапшење великог броја хрватских грађана, као и прекомерно уништавање имовине.

Једанаест година после Хрватске, 4. јануара 2010. године, Србија је узвратила противтужбом. Иако због тајности свих докумената достављених Суду нису познати сви детаљи, ипак се зна да је српска контратужба изузетно обимна, реч је о читавих пет томова и она садржи детаље везане за злочине почињене над Србима у Хрватској у периоду од 1991. до 1995. године. Централи део српске тужбе чине докази о злочинима над српским становништвом почињеним у акцији „Олуја”.

Србија је од Суда тражила да утврди да је Хрватска током те операције, у августу 1995. године, починила геноцид у намери да потпуно или делимично уништи крајишке Србе као етничку групу. Алтернативно, Србија је од Суда затражила да Хрватску прогласи одговорном за заверу за почињене геноцида или за то што је пропустила и пропушта да геноцид спречи и казни. Хрватским властима би Суд, према тужби Србије, због тога требало да наложи да, у складу са својом међународном обавезом, казни геноцид почињен на њеној територији пре, за време и после операције „Олуја”.

У српској тужби су, такође, и подаци о неделима које су Хрвати учинили у Госпићу, Сиску, Пакрачкој пољани, Карловцу, Осијеку, Паулином Двору, Медачком џепу, на Масленици и током операције „Бљесак”. Али ни то није све. Тужба против Хрватске садржи и историјски пресек српско-хрватских односа, с нагласком на догађаје из Другог светског рата. С правне тачке гледишта, Хрватска не може одговарати за злочине из Другог светског рата јер је Конвенција о геноциду донета 1948. године, а ступила на снагу 1951. године. Због тога, уосталом, геноцидом нису ни проглашени ратни злочини Немачке током Другог светског рата.

Иако је Међународни суд правде самосталан у свом раду, пракса показује да се он умногоме ослања на пресуде и доказе изведене у Хашком трибуналу. Управо због тога хрватски правни тим је велике наде полагао у суђење Јовици Станишићу, бившем шефу ДБ-а Србије, који је пред Трибуналом оптужен за организовање, опремање, обучавање, наоружавање и финансирање јединица државне безбедности Србије, које су убијале, прогониле и депортовале хрватске цивиле с подручја САО Крајине, Славоније, Барање и Западног Срема. Станишића је, међутим, Хашки трибунал ослободио одговорности у мају прошле године, па ће се српски правни тим пред МСП-ом позвати на ту ослобађајућу пресуду, али и на ослобађајуће пресуде Момчилу Перишићу и Франку Симатовићу уз образложење да, уколико они нису одговорни за злочине појединаца, тек одговорност не би могла да сноси држава Србија.

Хрвати ће се, како сазнајемо, извесно позивати на пресуду која је изречена Милану Мартићу, некадашњем председнику САО Крајине, кога је Трибунал осудио на 35 година затвора због „прогона, убиства, притварање, мучења, напада на цивиле, депортације и присилног премештања несрпског становништва” у РСК, Цазинској крајини и Загребу.

Србија је, пак, велике наде полагала на пресуде Трибунала Анти Готовини и Младену Маркачу које је првостепено веће осудило на 24, односно 18 година затвора за злочине у „Олуји”, али их је касније жалбено веће ослободило. Тако су, пред Међународним судом, остали потпуно некажњени злочини над Србима у Хрватској. 

И поред свих ових међусобних оптужби, одустајање од суђења дуго је било на дневном реду. Како се чини, много више у Србији него у Хрватској. Последњи пут рука помирења пружена је приликом доласка Иве Јосиповића у Београд половином октобра прошле године, када је председник Србије Томислав Николић поручио госту из Хрватске да ипак „добри пријатељи не иду на суд”, али је с хрватске стране узвраћено да ће на суду бити изречено много тога што није пријатно за чути, али да су то све ипак „историјске истине”.

—————————————————-

– Хрватска поднела тужбу МСП-у у јулу 1999. године

– Србија 2002. године уложила приговор да МСП није надлежан да расправља о тужби

– МСП 2008. године донео одлуку да је надлежан

– 4. јануара 2010. године Србија поднела контартужбу