Za biskupe Zagrebačke crkvene pokrajine Jastrebarsko i Sisak su bili „ratna prihvatilišta” ispunjena delima milosrđa. – Sama ideja da su deca odvojena od majki i ostavljena bez dovoljno hrane, bez lečenja, da umiru, ukazuje da je izvršen zločin, kaže istoričar Predrag Marković
Za najviše crkveno telo Srpske pravoslavne crkve oni su sveta deca mučenici, a za hrvatske biskupe siročad koja su preživela ratne strahote zahvaljujući pretežno katoličkoj brizi. Dve hrišćanske crkve, po ko zna koji put, pokazale su da imaju gledišta koja se međusobno isključuju, a odnose se na iste događaje i ličnosti iz perioda Drugog svetskog rata, i da nema te mešovite komisije koja bi mogla da te razlike ublaži.
Biskupi Zagrebačke crkvene pokrajine uputili su patrijarhu srpskom Porfiriju otvoreno pismo, objavljeno juče, „o neistinama u vezi s decom u ratnim prihvatilištima u Jastrebarskom i Sisku”, reagujući na odluku Svetog arhijerejskog sabora da u diptihe svetih upiše svetu decu mučenike jastrebarske i sisačke.
Nazivanje Jastrebarsko i Sisak dečjim logorima na teritoriji NDH, kojima su upravljale časne sestre iz reda Svetog Vinka Paulskog, i pominjanje Alojzija Stepinca u ovom kontekstu, za hrvatske biskupe predstavljaju „produžavanje ideološke propagande iz vremena jugoslovenskog komunističkog totalitarizma”. I ne samo to, episkopi srpske crkve posredno se optužuju i za zloupotrebu boli „usamljene dece”, jer „niko nema pravo prekriti svojim uskim interesima ili pokušajima da se tragedija dece iskoristi kao sredstvo za neke ciljeve koji su daleko od bilo kakvog saosećanja prema deci i zauzetosti za pravednost”.
Biskupi u otvorenom pismu navode kako, da bi neko bio mučenik, treba da postoje i mučitelji, a iz „Molbe Svetom arhijerejskom sinodu” Eparhije gornjokarlovačke zaključuju da se ovo drugo određenje odnosi pre svega na časne sestre, ali i nadbiskupa Stepinca. Citiraju se delovi molbe, koju inače juče nije bilo moguće pronaći na sajtu Eparhije gornjokarlovačke, u kojima se govori o strašnim i nezapamćenim mučenjima nedužne dece u logoru Jastrebarsko i časnim sestrama koje su deci uskraćivale hranu, odeću, obuću, posteljinu, mučile ih ispitivanjima, terale da pevaju ustaške pesme, tukle ih i učestvovale u ubistvima.
Biskupi tvrde da je bilo upravo suprotno: „Reč je o obrazovanim osobama koje su posvetile svoj život Bogu i ljudima u potrebi, koje su… s ljubavlju i poštovanjem časno vršile delo hrišćanske ljubavi”, kao što su i „lekari, medicinsko osoblje, a najviše časne sestre, kao i mnogi dobročinitelji i udomitelji svoje snage i znanje žrtvovali u spasavanje dece u Sisku i Jastrebarskom”. Oni su pokazali „veliku hrišćansku ljubav”, sličnu onoj Katoličke crkve, na čelu s nadbiskupom Stepincem, koja se u NDH istakla „uzornim delima ljubavi prema bližnjima”.
Da li će SPC odgovoriti na ovo pismo, juče se nije moglo saznati u Patrijaršiji srpskoj u Beogradu. Podsećanja radi, kad je Hrvatska biskupska konferencija krajem 2018. godine uputila pismo patrijarhu Irineju, iznoseći teške optužbe na njegov račun, zamerajući mu, između ostalog, i stavove u vezi s događajima iz Drugog svetskog rata, odgovor srpske crkve, barem u javnosti, nije objavljen, iako je bilo uveravanja da će Sinod to svakako učiniti i javno objaviti.
Katolička crkva, s izuzetkom pape Franje, odbija da se suoči s najmračnijim delom svoje novije istorije, a to je Drugi svetski rat, kaže za „Politiku” istoričar dr Predrag Marković, direktor Instituta za savremenu istoriju, osvrćući se na pismo hrvatskih biskupa.
– Ono što je najveći greh Katoličke crkve jeste ćutanje o tim strašnim zločinima. Sama ideja da su deca odvojena od majki i da su ostavljena bez dovoljno hrane, bez ikakvog lečenja, da umiru, ukazuje da je izvršen zločin nad tom decom. Verovatno su neke od tih časnih sestara pokušavale da pomognu toj deci, to nije sporno. Ali ideja da se deca otmu majkama i da se stave u tako strašne uslove zločinačka je i čudovišna. Uostalom, partizani su oslobodili Jastrebarsko i imamo slike kako su izgledala deca koja su bila smeštena tamo. Ima i fotografija na kojima su mališani s kapama sa slovom U, što već samo po sebi deluje kao strašna stvar – kaže Marković.
Naš sagovornik objašnjava da i kod nas postoji preterivanje kad je reč o „časnim sestrama iz pakla” koje su mučile i ubijale decu.
– Ne verujem da je to bio čest slučaj, ali je to sistemski bio strašan zločin – ističe Marković.
Osvrćući se na argument iz pisma biskupa da nijednoj časnoj sestri nije suđeno posle rata zbog zločina u Jastrebarskom i Sisku, Marković navodi da su posleratna suđenja za zločine nad civilima u Drugom svetskom ratu inače bila retka. Ni u ovom pismu, kao ni u nekim prethodnim objavama u vezi s ovom temom, hrvatski biskupi nisu pomenuli dalju sudbinu dece udomljene u hrvatske porodice.
– Uništena je, na primer, kartoteka Dijane Budisavljević, tako da se za neku decu izgubio trag. Nije sasvim jasno zašto je to urađeno, da li slučajno ili iz loše namere. Jastrebarsko je bilo stvar improvizacije, nije bilo unapred određenog plana, kao i mnoge stvari u toj državi bilo je haotično. Zato je i teško reći koja je bila krajnja namera. Međutim, i sama činjenica da se blagosilja režim koji vrši najstrašnije zločine u ime vere dovoljna je za osudu. Uz to, činjenica da katolička crkva u Hrvatskoj toliko sarađuje s ustaškim režimom pokazuje najmračniju stranu katoličke crkve u Hrvatskoj. I oni tu vrstu odgovornosti potpuno odbijaju – ističe Marković.
Јелена Чалија
Povezani tekstovi
