Оливера Радовић – Специјално за „Политику”
Захтев Хрватске академије знаности и уметности да се због уџбеника у којем се каже да хрватски и босански не спадају у групу јужнословенских језика блокирају преговори Србије с ЕУ несрећан је колико и спорна формулација
Загреб – У исто време док су у јеку шаљиве досетке о „мљевеницима”, кроатизованој верзији специјалитета од млевеног меса, као и о осталим званичним и незваничним хрватским кованицама новијег датума, и даље се воде и озбиљне расправе о језику. Или се барем очекује да треба да буду озбиљне, с обзиром на институције које су у расправу укључене. Наиме, откако је у јавност доспело да се у неким уџбеницима за српски језик за осми разред основног образовања нашла информација да хрватски и босански не спадају у групу јужнословенских језика, већ да су то само српски, словеначки, бугарски и македонски, не престају полемике.
Управо због спорних уџбеника, Хрватска академија знаности и уметности (ХАЗУ), односно Одбор за норму хрватског стандардног језика ХАЗУ, предложила је Влади Републике Хрватске да, као један од услова за приступање Србије Европској унији, затражи да званични Београд, како наводе, „јавно и недвосмислено призна хрватски језик као посебан и независан стандардни језик и један од службених језика ЕУ”. Одбор је изјаву донео „узимајући у обзир чињеницу да културна и јавна тела Србије, као и институције које се финансирају из њеног буџета, учестало већ годинама поричу постојање хрватског језика и његове историје и присвајају хрватску књижевну баштину”.
Како у Србији институције и културна и јавна тела већ признају хрватски језик, Србија је ратификовала Европску повељу о регионалним мањинским језицима и прихватила да ће штитити и унапређивати положај хрватског језика, што и чини, поред осталог, улагањем у образовање на хрватском језику, подржавајући, рецимо, медије на хрватском језику. Зато није јасно на који то начин треба додатно и „јавно” признати хрватски језик. А то ни у Хрватској академији знаности и уметности нису прецизирали.
„Република Србија, колико ми је познато, досад у својим службеним актима ни у земљи ни изван ње није исказивала непризнавање хрватског језика. Он је у њој признат и прихваћен као језик службене и јавне употребе припадника хрватског народа који су држављани и грађани Републике Србије, од нивоа општине до нивоа АП Војводине”, каже у разговору за „Политику” Милорад Пуповац, председник Српског националног већа, и сам лингвиста.
Међутим, напомиње да је поменути уџбеник донео формулацију која је у нескладу с тим чињеницама и да је зато треба променити, али и да је захтев ХАЗУ да се због тог уџбеника блокирају преговори Србије с ЕУ „несретан колико и спорна формулација”.
„Сви народи који говоре новоштокавским или хрватско-српским/српско-хрватским (најчешћи назив до распада заједничке државе) као својим првим језиком његови су равноправни баштиници, без обзира на то како га називали и какву самосталну језичку политику и језичку стандардизацију практиковали. Свима подједнако припада, као што је припадао у време заједничке језичке политике и језичке стандардизације. Сваком народу припада право да га назива својим народним именом или неким другим именом за које се одлучи самостално или у сагласности с другим народом или народима, те да га стандардизује аутономно, посредством својих државних или националних институција”, истиче Пуповац и наглашава да нико никоме ниједно од ова два права не би требало ни да одриче ни да намеће, а да формулације у уџбенику српског језика за 8. разред нису направљене према ова два права, па стога изазивају неспоразуме.
„Овакве размирице свакако не помажу никоме, па ни Србима у Хрватској. Посебно не помажу ширењу простора слободе за употребу ћириличног писма и толеранције према српском језику и српским језичким посебностима у Хрватској”, наглашава он.
Око спорне формулације с њим се слаже и лингвиста Мате Каповић, професор на Филозофском факултету у Загребу. Он, међутим, иде корак даље, тврдњом да је језик заправо метафора нације.
„За било какву сувислу расправу потребно је да све стране најпре уважавају туђе идентитете. То је минимум од којег се мора кренути. Кад се крене с непотребним ексцесом и провокацијом која де факто другим нацијама пориче право на постојање, а језик је ту заправо само метафора нације, на томе се не може ништа паметно и конструктивно градити”, оцењује Каповић за „Политику”.
Познат по свом либералном односу према језику, Каповић подсећа да су имена језика пре свега ствар политике и идентитета и да је на говорницима који говоре одређеним језиком да одреде како ће називати свој језик. А то се, како можемо видети из историје, кроз време може и мењати, као и друге политике, идеологије и ставови. Каповић оцењује да ипак није политички коректно и примерено рећи да и остале нације говоре српски и да су стога реакције у другим земљама, не само у Хрватској, очекиване. Сматра и да се никакво наметање уопштено не може сматрати продуктивним. Таквим потезима, како истиче, само се продубљују националне нетрпељивости, уместо да се ради на добросуседским односима и солидарности.
Читава препирка око уџбеника чини се да има дубљу позадину и да дебело задире у ванјезичке пориве. Да је тако, говори и чињеница да се у расправу укључила и Српска академија наука и уметности, али да је ретко ко од актера расправе имао слуха за оно што су из ове установе саопштили, а то је да – нису надлежни за ове уџбенике. Нису их директно ни одобрили, нити је у њиховом делокругу да их повлаче.
Милорад Пуповац подсећа и да се ХАЗУ није огласио око „нецивилизацијског стигматизовања ћириличног писма у Хрватској”.
„Било би боље да владе и академије двеју земаља разговарају уместо што се даје повод да нам се други (укључујући и Брисел) подсмевају или да нам ’помажу’”, истиче Пуповац.
А кад је о разговору двеју академија реч, из ХАЗУ су на нашу молбу да прокоментаришу овај случај кратко и одлучно одговорили да „Хрватска академија знаности и уметности нема односе са Српском академијом наука и уметности зато јер се САНУ још није одрекла својих великосрпских меморандума, који су изазвали познате последице”.
ХАЗУ, чини се, проблем са спорним уџбеницима ни не жели да реши, јер иначе не би заобилазила адресе које су надлежне за њега и не би куцала на врата иза којих од датог проблема могу да створе само још већи. Али чини се да „проблем” надилази лингвистику.
„Надам се да ће у будућности бити више памети од стране српских политичких и академских елита јер овакви потези само иду наруку национализму и у Хрватској и другим земљама. Али, будимо реални, то је заправо оно што тренутно владајућим елитама свуда и одговара”, закључује Каповић.
Povezani tekstovi
