На електронским медијима у Србији емитује се ових дана позив (спот) бившим носиоцима станарског права у Хрватској да поднесу захтев за стамбено збрињавање изван подручја посебне државне скрби (изван бивше РСК) до краја августа ове године, уз напомену да више неће бити продужења рока. Иза позива стоје амблеми ОSCЕ (ОЕБС) и Комесеријата за избеглице Републике Србије. Последњих недеља објављено је и више новинских прилога из којих су бивши носиоци станарског права закључили да се нешто битно променило у Хрватској у односу на досадашње веома рестриктивне услове стамбеног збрињавања.

Па, да ли се заиста нешто променило?

Из Управе за стамбено збрињавање и статусна права при Министарству регионалног развоја и фондова ЕУ одговорили су ми да се у овом програму ништа у последње време није променило, осим што ових дана (крајем августа) истиче рок за подношење захтева, а за детаље су ме упутили на свој сајт (htpp://www.mrrfeu.hr).

На информативном летку поменуте управе пише и да подносилац захтева, након што оствари стамбено збрињавање најмом стана у власништву РХ, у року од годину дана од датума склопљеног уговора о најму, може поднети захтев за откуп стана или остати у најму стана под прописаним условима, а све према његовом избору и материјалним могућностима. Продајна цена стамбене јединице утврђује се на основу старости зграде и положаја стана у згради, надаље на основу величине и локације насеља где се стан налази, као и посебног попуста те начина плаћања једнократном исплатом илиодложено.На летку се налази и формула за израчунавање откупне цене стана добијеног у најам, која износи од 400 до 600 евра за квадратни метар.

Још од када је 2010. донесена прва Одлука о продаји станова у власништву РХ, почело се говоркати да се стан добијен у најам може продати одмах по откупу без обавезе живљења у РХ.

Један мој познаник који је1991. избегао из Загреба, где је поседовао двособни стан, овако је резоновао: за четворочлану породицу добиће у најам „заменски“ стан од 65 квадрата. Израчунао је да ће му за откуп бити потребно око 32.500 евра, а продаће га за најмање дупло већи износ. Пошто нема својих пара, пронаћи ће купца који ће га, уз мали попуст, кредитирати за неколико дана док не среди папирологију о откупу, након чега ће се са остатком од продајне цене, од најмање тридесетак хиљада евра, вратити у Србију, где ће за те паре саградити кућу за своју породицу. Стан је добио још пре две године и одмах је поднео и захтев за откуп, али га још нису позвали на потписивање уговора о откупу па није ни тражио купца. У међувремену живи и у Инђији, у изнајмљеном стану, и у Загребу, где такође плаћа најам држави од 2,70 куна по квадрату плус комуналије. А ни трошкови наизменичног одласка и боравка чланова породице из Инђије у Загреб нису занемарљиви.

Најновије информације на које сам наишао гласе да су Срби у Хрватској на „подручју изван посебне државне скрби” имали најмање 30.000 станова (према нашој рачуници: много више), да је до јуна ове године евидентиран 5.851 захтев за стамбено збрињавање, од којих је 3.821 административно решен, од тога 1.801 позитивно, те да су додељене 1.494 стамбене јединице, док је само незнатан број уговора о закупу потписан.

И мој познаник, као и многи други који су се уселили у „заменски стан“, чека да потпише уговор о откупу али и стрепи да ли ће моћи реализовати свој план о продаји и трансферу разлике новца између откупа и продаје у Србију. А то и јесте највећа непознаница пошто о томе још нема никакве судске праксе.

Из прописа који регулишу стамбено збрињавање и аналогије са обновом кућа српским повратницима у РХ, једино се може извући закључак да ни стамбено збрињавање није компензација за станарска права, већ да је то хуманитарно и социјално питање чији је циљ повратак избеглица на адресе из 1991. године, како су иначе хрватски судови образлагали пресуде о враћању уложених средстава од оних који су продали своје обновљене куће или се у њих нису вратили у предвиђеном року.

Истина, у прописима који регулишу стамбено збрињавање бивших носилаца станарског права није предвиђен никакав рок у вези с боравком у откупљеном стану пре евентуалне продаје, као што је било код обнове кућа, из чега се очито и извлачи закључак да се то може учинити одмах по откупу. Но, треба имати на уму управо „дух прописа” и изјаве сваког члана породице којом се под кривичном и материјалном одговорношћу обавезују да ће се вратити и живети у Хрватској. А то и јесте основа да држава од онога ко прекрши дату обавезу тражи и добије уложена средства за предметни стан, што је, по правилу, бар за половину више од откупне цене, уз могућност кривичног гоњења за превару.

Можда субјекти који стоје иза позива (спота) с почетка текста нешто знају што ни званичници у Хрватској ни ми избеглице не знамо. Ако знају, требало би да нам на транспарентан начин то и пренесу. То се посебно односи на ОЕБС који је имао шансу (и обавезу) да заштити бивше носиоце станарског права у РХ. Модел је једноставан – вратити им њихове станове с правом откупа, као што је то својевремено урађено у БиХ,а где је то немогуће,да им се исплати правична накнада, без условљавања места живљења. Гарантујем да би у том случају одзив био стоодсто, као што је био и у БиХ. Можда за то још није касно?

Информационо-документациони центар „Веритас“