Дана 7. августа 1995. код Бравскога (топографски називи тог насеља су још Кленовац и Јањило), места које се налази између Петровца и Кључа, у авио-гранатирању хрватских авиона у избегличкој колони погинуло је десет особа
„Баш на Петровачкој цести изградићемо цркву где су Срби највише страдали. Србија ће издвојити тај новац”, изјавио је председник Србије Александар Вучић на скупу поводом Дана сећања на Србе страдале у 20. веку, одржаном 19. септембра ове године у Дрвару.
Шта се то десило на Петровачкој цести?
Дана 7. августа 1995. код Бравскога (топографски називи тог насеља су још Кленовац и Јањило), места које се налази између Петровца и Кључа, у авио-гранатирању хрватских авиона у избегличкој колони погинуло је десет особа (међу њима четворо деце, двадесетогодишња девојка и осамдесеттрогодишња старица), а неколико десетина људи је, што теже што лакше, рањено. Ова избегличка колона кренула је из северне Далмације и Лике и у Мартинброду преко Уне прешла у Републику Српску.
У августу 2006. године, у организацији Републичке организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Републике Српске, на месту гранатирања колоне на Петровачкој цести постављен је дрвени крст. С обзиром на то да поред тог обележја није било других ознака (о жртвама и починиоцима), крст је неколико пута од „непознатих лица” био преструган. Због тога су 2010. године „Веритас и пријатељи” око тога крста поставили мермерне плоче на којима су исписани подаци о починиоцима, жртвама и времену њиховог страдања.
На предњој плочи пише да су живот тада изгубили Мика Ковачевић (1912) из Беглука код Доњег Лапца; Даринка Дане Дрча (1927) и њени унуци Јовица Душана Дрча (1989) и Мирјана Милана Дубајић (1974), сви из Бротиње код Доњег Лапца; Невенка (1984) и Жарко (1986), деца Спасе Рајића из Доњег Лапца; Крстан Обрада Вуковић (1951), рођен у Хан Кули код Бање Луке и његов син Дарко (1982), рођен у Бихаћу, обојица живели у Доњем Лапцу и Бранко Стевана Стјеља (1923) и његов син Мирко (1961) из Надина код Бенковца.
С обзиром на дотрајалост дрвеног крста и могућност поновног оштећења, одлучили смо да дрвени крст заменимо металним, јер је оцењено да гранатирање избегличке колоне заслужује монументалније обележје и због броја страдалих, посебно деце, и због тога што Крајишници до тада нису били у могућности да на подручју Хрватске подижу споменике својим сународницима страдалим у рату 1991–1995. године. Већину новца за нови метални крст у новембру 2010. године обезбедили су грађани Републике Српске уплатом на хуманитарни телефон.
Споменик у облику стилизованог православног крста, са краковима висине шест и ширине три и по метра, израђеног од нерђајућег челика (ростфрај), по пројекту младог бањалучког архитекте и сценографа Марка Билбије, постављен је на већ раније подигнуто постоље на којем су се налазиле и мермерне плоче са подацима. Дограђени споменик је откривен на петнаестогодишњицу тог трагичног догађаја. Истога дана га је и освештао тадашњи владика Епархије бихаћко-петровачке господин Хризостом.
Последњих година на годишњицу овог догађаја око спомен-обележја окупља се све више и више људи из Хрватске, Федерације БиХ, Републике Српске и Републике Србије. Долазе и Срби и Бошњаци. Долази и начелник општине Босански Петровац (раније Златко Хујић, од ове године и Дејан Прошић). Редовно долази и делегација из Доњег Лапца, одакле је већина жртава, на челу са начелником општине Илијом Обрадовићем чији су школски другови убијени на овом мјесту. Редовно долази и делегација општине Дринић, најближе општине из Српске, на челу са градоначелником Миланом Бркићем, који већ годинама припрема и даћу за покој душа невино убијеним Крајишницима на Петровачкој цести.
На истом друму гинула су деца од туђинских авиона и четрдесетих година прошлог века , о чему говори и пјесма Бранка Ћопића „На Петровачкој цести”: „На цести Петровачкој избјеглице/ и триста дјеце у колони./ Над цестом круже грабљиве птице,/ туђински авиони./ По камењару оснијеженом/ челична киша звони…/ У снијегу румена Марија/ мамина кћерка једина,/ било јој седам година.”
Деведесетих година се историја поновила. Овога пута је на Петровачкој цести избегличка колона била много дужа и у њој је било много више деце. Над њима је кружила нека модернија „грабљива птица”, звала се МИГ 21. Полетела је из Сплита и по избегличкој колони, усред бела дана, избацила „челичну кишу”. Четворо Маријиних малих сународника – Јовица (6), Жарко (9), Невенка (11) и Дарко (13) – остадоше да леже на истом друму. Овога пута било је лето и није било снега.
Приликом прошлогодишњег служења помена, владика бихаћко-петровачки, господин Сергије, предложио је да се, поред постојећег спомен-обележја, подигне и спомен-капела, што су сви присутни, а посебно Крајишници, здушно поздравили, као што поздрављају и у на почетку текста цитирану најаву председника Републике Србије.
Документационо-информативни центар „Веритас”
Објављено у електронском издању дневника „Политика“, 27. септембр 2019. године.
Povezani tekstovi
