Narodni poslanik mora biti u pravu i kada svi argumenti govore suprotno
Pvodom teksta „Štrbac prevario Krajišnike”, od 19. decembra
Ako Linta i nakon argumenata koje sam izneo u prethodnom tekstu i dalje tvrdi da ja o njemu iznosim „niz laži”, onda ga je potpuno preuzela ,,skupštinska atmosfera”, gde je laž najčešće korišćena reč.
Priznajem da mi je povod za polemiku sa Lintom bilo njegovo obraćanje javnosti „otvorenim pismom” o mojoj „izdajničkoj ulozi u sklapanju sramne i ponižavajuće nagodbe pred Federalnim sudom u Čikagu”. U svom autorskom tekstu objavljenom u ,,Politici” 25. oktobra „Krajišnici protiv MPRI” i u dosadašnjoj polemici objasnio sam kakva je uloga bila i moja i „Veritasa” u tom procesu, ali uzaludno je objašnjavati jer narodni poslanik mora biti u pravu i kada svi argumenti govore suprotno. Ima li Linta ikakav validni dokaz za tako teške optužbe, npr. tekst nagodbe ili izvode iz tokova novca? Naravno da nema. Ali šta će njemu dokazi?
Uvođenjem u polemiku V. Božovića, aktuelnog savetnika predsednika Vlade, Linta pokušava svojim insinuacijama o mojoj „nečasnoj ulozi” u „čikaškoj nagodbi” da da dodatnu uverljivost. Koga su, kako i kada iz struktura srpske vlasti kontaktirali advokat Pavić i njegovi saradnici ne znam, ali znam da mi je on lično, u prisustvu svedoka, a na moje pitanje zašto nisu tražili pomoć od Srbije i Republike Srpske, odgovorio da jesu i da im je odgovoreno da im daju verbalnu, ali da im ne mogu dati i finansijsku podršku. Kontakti advokata Pavića dostupni su na internetu i g. Božović, kao advokat i dugogodišnji učesnik na „molitvenom doručku” može i sam pitati kolegu Pavića sve što ga interesuje u vezi sa „čikaškom nagodbom”.
Pominjanje Borisa Tadića, čiji sam navodno bio miljenik, još je veća insinuacija od one o mojoj „ulozi” u sklapanju „čikaške nagodbe”. Za razliku od Linte, koji je dežurao pred Tadićevim kabinetom, moleći da ga primi, ja ni u svoje lično ni u ime „Veritasa” ni od Tadića ni od bilo kojeg drugog političara i funkcionera nisam tražio prijem, već sam sve vreme zagovarao apolitičnost nevladinog sektora i toga se doslovno držao. Za razliku od Linte, poštovao sam, kao što i sada poštujem, sve institucije i funkcionere države u kojoj sam sa svojim narodom dobio gostoprimstvo kada nam je bilo najteže. Na Lintinu insinuaciju da je „Veritas” od Tadića dobio besplatno poslovni prostor, dajem na uvid ugovor o zakupu poslovnog prostora zaključen 4. februara 1998. sa nadležnim organom Savezne Vlade SRJ.
Linta je, za razliku od mene, javni funkcioner i zato mu postavljam pitanja: Zašto je koaliciju koja mu je donela mesto narodnog poslanika barem formalno napustio, i to nekoliko meseci pred ovogodišnje vanredne parlamentarne izbore? Koga to onda predstavlja u novom sazivu Skupštine Srbije ako je napustio koalicioni sporazum sa SNS, na čijoj listi je i sada kao koalicioni partner ušao u Skupštinu? Zar nije u sukobu interesa kad kao narodni poslanik i potpredsednik Odbora za dijasporu i Srbe u regionu u Skupštini Srbije ima i organizaciju, svejedno nevladinu ili političku, koja se zove Savez Srba iz regiona?
Moj osnovni motiv ulaska u medijsku polemiku sa „svestranim i sveprisutnim” Lintom jeste namera da ga sprečim da i dalje „vuče za nos” izbegli/prognani i osiromašeni srpski narod.
